MIKLOŠ HORTI - nekažnjeni zločinac

[Sasha1]

ПОГЛАВЉЕ ПРВО
УЧВРШЋИВАЊЕ ВЛАСТИ ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Након што је скршио мађарску совјетску комуну, Хорти учвршћује власт заводећи крвави терор над десетинама хиљада мучених и убијених „радника, сељака и Јевреја“. Хортијеви саборци су ценили особине будућег регента: „Хорти је чврст војник и неизмерно мрзи комунизам. И ви можете веровати у њега: тај ће направити реда“.
„Политика“ у издању од 7. септембра 1919. јавља да Мађарска спроводи прогон Јевреја под изговором да су завели радничку класу и упропастили земљу. У чланку стоји да „због тога извесни мађарски листови пропагирају и формално истребљење Јевреја“. Хортијева Мађарска је прва европска земља која позива на истребљење Јевреја већ 1919, увелико пре успона нациста!
Хортијев терор, којим је успоставио свој режим, наговестио је будуће погроме над онима који су сматрани непожељним елементима који угрожавају његов фашистички поредак.

Асимилаторска политика Хортијеве Мађарске

По доласку на власт Хорти је затекао 17.132 особе којима је српски матерњи језик у Мађарској. Године 1930. та популација је умањена за десет пута (7.031). Године 1941. остало је 5.442 Срба.

Логори и злочинци пре Другог светског рата

Током Првог светског рата у окупираном златиборском срезу постављена је окупаторска власт са седиштем у чајетинском ресторану „Рујно“. По злу је памћен командант среске команде - доктор Емерих Нађ фон Шаши. Зликовац фон Шаши, будући мађарски званичник, отерао је 976 становника ужичког округа у мађарски логор Нежидер. Нарочито је интензивно хапсио и логорисао наше сународнике октобра 1916. Најмлађи логораши имали су 16 година (Љубомир Понорац из Чајетине, Спасоје Богдановић и Раденко Ерић из Кремана, Илија Недић, Драгомир Ђенић и Милисав Перишић из Негбине), а најстарији (Веселин Рњаковић из Чајетине, Бориша Михаиловић из Сирогојна и Вукоман Радојевић из Мокре Горе) 60 година. Поменуте особе су део житеља златиборских села (њих 271) које је фон Шаши отерао у Нежидер.
Године 1932. за премијера Мађарске изабран је Ђула Гомбош, вођа крајње деснице. Гомбошева каријера се развијала паралелно са успоном немачког нацизма. Јеврејско питање опседа мађарску јавност скоро једнако снажно колико и питање ревизија граница повучених Версајским уговором. Десничари лажно приказују Јевреје као урођено неродољувиве паразите који подривају снагу нације, склоне интернационализму (бољшевизму). У јеку ватрене антијеврејске пропаганде десница подноси захтев да се „јеврејско питање“ у хортијевској Мађарској реши ограничењем привредних делатности Јевреја и да се организовано „преселе“ из државе.
Мађарска влада је с благословом Миклоша Хортија 1932. изабрала србомрсца по имену Емерих Нађ фон Шаши за министра правде.

Први европски антисемита

Посттријанонска Мађарска је опседнута са два национална питања: ревизионизмом (тежњом да поврати територије из времена Аустро-Угарске) и јеврејским питањем. Упркос чињеници да су мађарски Јевреји прихватили асимилацију, никада нису интегрисани у буржоазију која је тлачила сељаке. Аристократија се користила Јеврејима у политичким и економским махинацијама за очување феудалних привилегија, а осиромашено сељаштво и индустријски радници гледали су у њима средство угњетавања.
У комуни Беле Куна истицало се неколико Јевреја. Главне смернице такозване „Сегединске идеје“ (Хортијев антикомунистички штаб се базирао у Сегедину) постале су: борба против бољшевизма, подгревање антисемитизма и осветнички ревизионизам. Та идеолошка подлога будућег мађарског фашизма временски претходи италијанском фашистичком покрету и Хитлеровој партији. Хортијева Мађарска је опседнута уништењем Јевреја и прва је европска држава која ће усвојити антијеврејски закон – Нумерус клаузус – 1920. године прекршивши Споразум Друштва народа о заштити мањина. Мађарским законским актом Јеврејима је ограничен приступ вишим установама образовања тако што је број студената и средњошколаца морао да буде сразмеран проценту Јевреја у укупом становништву земље.
Ђула Гомбош је 30тих година прошлог века учврстио државни апарат који ће етнички очистити Мађарску. У државне органе и војну хијерархију поставио је млађе германофилске шовинисте. Тај процес је одобравао Миклош Хорти који, ограничен Тријанонским одредбама у погледу војне моћи, у међувремену опрема царинске, полицијске и жандармеријске јединице средствима регуларне војске.

[Sasha1]

ПОГЛАВЉЕ ДРУГО
ПРУЖАЊЕ РУКЕ ТРЕЋЕМ РАЈХУ

Влада Миклоша Хортија је прва европска институција која ће укинути изолацију трећег рајха. У знак наводне Хитлерове захвалности Хорти добија делове јужне Словачке, које окупира новембра 1938. Фебруара 1939. приступа Антикоминтерни и на пролеће исте године окупира делове Прикарпатске Украјине. Постепено стварајући велику Мађарску напушта Друштво народа. Августа 1940. добија на управу северну Трансилванију (Ердељ).

По допуштењу да окупира Прикарпатску Украјину, регент Мађарске се захвалио свом вођи 13. марта 1939. речима: „Ја никада нећу заборавити овај доказ нашег пријатељства и ваша екселенција може сигурно увек рачунати на моју благодарност“.

Паралелно са напретком Хитлерових освајачких похода Мађарска усваја противјеврејске мере: 29. маја 1938, маја 1939. и 2. августа 1941. - када доноси закон који опонаша нирнбершке нацистичке прописе. Мађарски закони су ограничили Јеврејима привредне активности, дефинисали их у расном смислу и забранили ступање у брак са нејеврејима.

Регент Хорти са својим пронемачким нацистичким, ревизионистичким обожаваоцима кује планове да запоседне Бачку без одлуке мађарског парламента, вероватно зато да би избегао расправу о уговору о вечном пријатељству са Југославијом. Прихвата Хитлеров захтев да мађарска војска учествује у комадању Југославије а за узврат добије Банат, Бачку и Барању. Хорти и његов генералштаб у сарањи са представницима Хитлеровог генералштаба до 30. марта израђују план и распоред мађарских јединица за упад у Југославију.

На Хитлерово питање 27. марта 1941. увече да ли уговор о вечном пријатељству подразумева да Мађарска одустаје од територијалних захтева према Југославији, Хорти спремно одговара 28. априла: „Територијалне претензије, на које се твоја екселенција у својој поруци изволела позвати – стоје, очекују могућност остварења“.

Колико је Уговор о сталном миру и вечитом пријатељству Мађарске и Југославије (потписан 12. децембра 1940) значио Хортију јасно је по томе што је активно подржавао предратни усташки покрет. Чим је проглашена НДХ, мађарска влада заседа 10. априла 1941. и одобрава регентову заповест о ратним операцијама у „јужним крајевима“ и „Прокламацију мађарском народу“ у којој Хорти обавештава нацију да је војна интервенција неопходна зарад заштите мађарског живља. Пошто је настала „независна“ Хрватска, Хорти прокламује да је престало важење Уговора са Југославијом и „с тим истовремено настала наша импреративна дужност да поново узмемо у своје руке судбину и осигурање положаја Мађара који у великој маси живе на територији која је 1918. године отцепљена од Мађарске. То је тако света национална дужност коју морамо неодложно извршити“, каже регент и лицемерно додаје: „Акција моје војске није управљена против српског народа, према коме немамо приговора и са којим убудуће желимо у миру да живимо“.

[Sasha1]

ПОГЛАВЉЕ ТРЕЋЕ
РАТНИ ЗЛОЧИНИ МАЂАРСКОГ НАМЕСНИКА (РЕГЕНТА)

Командант вода Вукмировић, краљевски поручник у сенћанског краљевском пешадијском пуку, затражио је од команданта пука одобрење да заустави фашисте пред Сиригом. Команданта то није занмало и оставио је Вукмировића пред тим местом. У сукобу са фашистима уништено је шест тенкова надируће окупаторске војске. Тај отпор je осудио Сириг на пропаст.

Последња јединица разбијене југословенске војске која ће проћи кроз Нови Сад је трећи коњички пук из Суботице. Резервиста мајор Поповић је дигао новосадске мостове у ваздух. Немачки нацисти су га узалудно тражили четири године. Два дана у Новом Саду није било војске. Какав-такав поредак одржавала је државна полиција која ће окупатору предати власт.

Априлски покољ

Мађарски окупатор је упао у Нови Сад из правца Бачке Паланке због страха од догађаја у Сиригу. Партизански ветеран, професор доктор Рунић, тврди да је главни узрок тог окупаторовог потеза (који крије наша историографија) било ударно гесло хортијеваца да у Новом Саду има четника. Услед тога и због отпора код Сирига фашисти су ушли из правца Бачке Паланке кроз Футошку улицу, а тек у поподневним сатима је војска ушла у Темеринску улицу пошто је од домаћих Мађара сазнала да је Салајка насељена српским становништвом и да се ту наводно крију четници. Окупатор је наредио да капије остану отворене и заређао од куће до куће.

Иако стварних четника није било, у Гундулићевој улици је пекар Ставра, четник из Првог светског рата, са тавана из пушке гађао „штуку“ која је летела према Београду. То је вероватно послужило домаћим Мађарима да оптуже цео крај (Салајку) за четништво, иако је Ставрина жена била Мађарица. Хортијевци су отерали новосадску полицију и кренули да претресају куће и убијају становнике. У том зликовачком походу мађарски фашисти нису отишли даље од Кисачке улице.

На углу Доситејеве и Алмашке улице, на стоваришту пекаре „Шаран“ власнице Александре Коларски остала је гомила лешева и потпуно опљачкана пекара. Новосађани привржени истини о геноциду процењују да је у априлском погрому само на Салајци и Подбари истребљено 700 Срба. Број жртава је изведен на основу сведочења Јелке Брзак, гробареве кћерке, која је потврдила да су сви лешеви погребени на Алмашком гробљу! Војна енциклопедија износи тврдњу да је 15. априла 1941. у Новом Саду убијено око 720 људи, претежно Срба.

Током фашистичког запоседања Бачке, услед инсценираних сукоба којима је стварана привидна витешка битка храбре Хортијеве војске, побијено је најмање 8.350 грађана. У политичком извештају 10. октобра 1942. Светозар Тоза Марковић напомиње да су хортијевци до октобра 1941. погубили 15.000 душа, а око 60.000 затворили у концентрационе логоре и протерали. Тоза наводи и то да је у рацији побијено „око 10.000 душа у Шајкашкој и Новом Саду“.

Жртве Хортијевог упада

Фашистичке трупе су добиле налог да инсценирају сукобе пушкарањима као да су заметнуле борбу са „четницима“. У априлском терору је према неким подацима погубљено 350 становника Сирига, 117 у Србобрану, 49 у Кули, 40 у Чуругу, 484 у Сенти, 112 у Кањижи, 129 у Бачкој Тополи, 182 у Пачиру, 21 у Хајдукову, 116 у Сомбору... Други извори наводе друкчији број жртава. У непотписаном документу из 1942. „Срби у `Јужној Угарској`“ стоји да је „свој данак у крви“ приликом априлског упада дало „око 9.000“ жртава. Обавештајни официр из Цариграда 11. јуна 1943. у писму влади у избеглиштву тврди да су српске православне општине прикупиле приближне податке о: око 300 жртава у Сомбору, 123 у Кули, 480 у Србобрану, око 1.500 у Новом Саду, око 5.000 у Суботици и околини. Милош Апић, избеглица из Куле, наводи је да је у том месту убијено 136 Срба. У црквеној Књизи умрлих у Чуругу наводи се поименце 13 жртава упада Хортијевих трупа у то место.

Покрајинска комисија за урврђивање злочина окупатора и њихових помагача је на основу непотпуних података (такви су сви подаци те комисије) установила да су фашисти приликом априлске окупације поубијали мештане: Аде (17), Алексе Шантића (8), Бајмока (8), Барањског Петровог Села (3), Бачког Градишта (1), Бачког Моноштора (1), Бачког Петровца (1), Бачког Петровог Села (4), Бачке Тополе (70), Белог Манастира (5), Биља (1), Бођана (25), Болмана (6), Брањине (1), Букина (1), Вајске (2), Бардараца (1), Врбаса Новог (4), Врбаса Старог (1), Гардиноваца (1), Дарде (3), Дероња (5), Деспота Светог Ивана (2), Доњег Ковиља (2), Ђурђева (1), Јагодњака (3), Каменаца (1), Каравукова (2), Келебије (4), Кнежевих Винограда (1), Куле (49), Луга (2), Малог Иђоша (2), Мола (13), Мошорина (2), Новог Сада (159), Оџака (1), Палића (20), Пачира (16), Пашићева (Змајева) (1), Петловца (2), Плавне (7), Подравља (1), Поповца (2), Риђице (6), Руменке (2), Светозара Милетића (5), Сенте (51), Силбаша (1), Сирига (101), Соколца (2), Сомбора (44), Србобрана (92), Станишића (7), Стапара (2), Старог Бечеја (7), Старе Кањиже (13), Старе Моравице (1), Старог Сивца (2), Степановићева (1), Суботице (150), Темерина (3), Титела (2), Товаришева (1), Торјанаца (1), Фекетића (4), Хоргоша (21), Црвенке (13), Чуруга (15) и Шајкаша (8). Комисија је поименце идентификовала 1.015 жртава покоља које су починиле Хортијеве јединице априла 1941.

Пљачка цивилног становништва

Преко 10.000 људи је опљачкано током априлске окупације. Вредност опљачкане имовине износи 539.251.271 предратних динара. Тим чином је прекршена Хашка конвенција (члан 46, 47. и 48.) из 1907. за шта нико није одговарао, као ни за многе друге нечовечности.

Уништавање аутохтоног српског становништва

У „ужој“ Мађарској није поштеђена аутохтона српска заједница. Тело свештеника Милоша Апића из Сантова нађено је 25. априла 1941. у дунавском рукавцу. Руке и ноге су му изломили, а потом испалили два метка у главу. Мохачки истражни судија је наложио обдукцију и тело је касније покопано у потпуној тајности.

Стотине мађарских Срба је затворено, нарочито интелигенција. Одлукама другог одељења генералштаба и Министарства унутрашњих послова састављени су засебни такозвани радни батаљони од тих људи, или су стрпани у логоре. У „радне батаљоне“ је регрутована и сва јеврејска интелигенција. Априла 1941. у Марцалу је основан логор број 440 у који су затворени многи „неповерљиви“ Срби, староседеоци у Мађарској.

Жртве „Армије“

Једно од најстрашнијих мучилишта у историји света била је данашња касарна код новосадске Рибље пијаце. Покрајинска комисија за утвђивање злочина окупатора и њихових помагача у Бачкој и Барањи утврдила је поименце 412 мученика који су издахнули услед зверског мрцварења у том Хортијевом затвору.

Преки војни суд

Хорти је лично овластио начелника генералштаба да изда заповест о увођењу преког војног суда. Заповест се позива на фашистичке законе и уредбе. Лист „Тајмс“ је у току прва два месеца окупације објавио да се „Мађари такмиче са Немцима и Бугарима ко ће починити већа зверства над Србима“. Проглас о успостави преких судова за дела против државе (злочини неверства, побуне и удруживање за исте) – објавио је Бела Новакович, командант војне управе „јужне војске“.

Maђарска влада 28. октобра 1941. доноси наредбу да је шеф генералштаба једини надлежан да покреће кривичне поступке против војника и цивила оптужених за велеиздају. Кривично дело велеиздаје дефинисано је као активности које могу да „нанесу штету мађарској војсци и војсци њених савезника, или да потпомажу војне напоре непријатељске војске“. Јасно је кога Хорти и његови саборци сматрају „савезничком“ војском. Хортијев шеф генералштаба је рехабилитован почетком овог века.

До краја 1941. у Бачкој је обешено и стрељано 64 и заточено око 900 антифашиста. До 1. октобра 1942. обешено је, стрељано, убијено у полицији и заточено у мађарске казамате 350 чланова комунистичке партије, а преко 5.000 симпатизера отпора чамило је у затворима и логорима.

Присилна регрутација

Регент Мађарске је прекршио међународно право (члан 23. Хашке конвенције) принудно мобилишући становништво окупиране територије, чиме је прекршен и члан 42. који забрањује присвајање туђег суверенитета за време трајања окупације.
Иако је мађарски парламент 16. децембра 1941. једногласно прогласио окупирану Барању и Бачку за територије припојене матичној држави, понашање суверене државе на тим просторима отпочело је по завођењу Војне управе (касније замењена цивилном) јула 1941, када су позвани као војни обвезници младићи од 1920. до 1922. годишта и ђаци-обвезници годишта 1915. до 1919.

Поверљиве наредбе о регрутацији Срба и Јевреја у радне и војне јединице стизале су током ратних година, и то: Наредба мађарског министра унутрашњих послова 13400/VII.1942, Наредба поджупана Бачке 348/1942, Наредба среске команде „Левента“ у Бачкој Тополи број 11 и 83/1943, наредба мађарског Петог корпуса у Сегедину 14489/прет.IV.1944. и 22087/1944. и Наредба министра унутрашњих послова 11135/VII 1944. На основу тих наредби маја 1942. позвани су резервни и неки активни официри бивше југословенске војске на поновну обуку. Регрутација посебно словенског становништва спроведена је априла и октобра 1942. Позив за војску и такозвану радну службу послат је и 1943: у фебруару, марту, јуну, септембру и октобру; затим 1944: у јануару, мају, јуну, августу и септембру.

У мобилизационим центрима у Сомбору, Суботици, Новом Врбасу, Сегедину и Будимпешти лекарске комисије су прогласиле све припаднике српског народа за војно способне и упутиле их у родове војске (осим авијације) у чисто словенским или мађарским јединицама. Мобилисани Срби, Словени и Јевреји нису имали одсуство ни дозволу да напуштају касарне. Храна им је била лошија, казне оштрије, нису имали одмора од тешких физичких послова. Неки фашисти су се намерно хвалили да су јануара 1942. побили многе Србе, а они који су реаговали на та изазивања изведени су пред хортијевске ратне судове и осуђени на - батине, затвор и вешала!

Кажњавани су ако поразговарају са мештанима, купе храну, јаве се на лекарски преглед, пријаве злочине мађарских фашиста на окупираним територијама, или су им кривице измишљане. Због пребега у Црвену армију и партизанске одреде масовно су убијани преостали мобилисани војници које су фашисти сматрали таоцима.

Мобилисани Срби су одређивани у кажњеничке батаљоне и бацани на најопасније тачке Источног фронта. Фашистички официри су говорили да су Срби и Словени „добри да заустављају куршуме Црвене армије“. Према исказу једног сведока, мобилисане бачке Мађаре фашисти су истурали у борбене линије испред других мађарских војника.

Жртве Петог сегединског корпуса

По наређењу тог корпуса 1. маја 1944. позвани су бачки обвезници од 45 до 62 године старости у преко 142 мобилизациона центра у Суботици и 145 у Сомбору. Од тих 4.400 Срба многи су патили од срчаних тегоба и разних болести. Лекарска комисија је и глуве и сакате огласила за способне. После тронедељне регрутске обуке отерани су у Аустрију где су многи оболели. Оболеле су отпустили а здраве распоредили у окупаторске јединице у Аустрији и Француској. Део Срба је послат на италијански фронт где су масовно изгинули. Потпуно неспособне за борбу фашисти су бацили на тешке присилне радове.

Наређењем истог корпуса јуна 1944. проглашена је мобилизација младића од 17 до 20 година. Фашистичка војска и жандармерија су по бачким селима прикупиле српске омладинце и ставиле их под команду 17. немачке ваздухопловне дивизије. Нацистичка дивизија их је распоредила на аустријске и немачке аеродроме да оправљају оштећења, ваде камење и чисте рушевине. Често су морали да раде за време савезничких бомбардовања.

Српски младићи и старији „регрути“ приморавани су да ступе у СС јединице. Многи су одбили, а неки одбијање платили животом. Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и његових помагача установила је да се „огромна већина“ насилно мобилисаних Срба који су транспортовани у Немачку и Аустрију није вратила.

Број побијених Срба на Источном фронту

Државна комисија није одредила прецизан број српских војника жртвованих на Источном фронту, али „утврђује“ да постоји „страховит проценат“ погинулих. Иза српских војника стајале су мађарске и немачке трупе мотрећи и пуцајући на сваког за кога посумњају да ће побећи. Комисија наводи исказ Душана Лукића из Стапара да је тако погинуло 100 људи из његове јединице која је бројала 120 Срба и коментарише да је „на тај начин, изгинуло на хиљаде и хиљаде присилно мобилисаних бораца“.

Сегедински затвор „Чилаг“ (Звезда) био је највеће концентрационо место за политичке затворенике - активисте отпора фашизму, који су се одупирали као комунисти, СКОЈ-евци и симпатизери. У том казамату је 752 заточеника из Бачке и Барање издржавало казну. Четворо је погубљено у затвору (Грозда Гајишин, Ерне Киш, Павле Карделис и Александар Попов-Жикелић), а 334 отерано на присилни рад у јесен 1942. (преживело 65). Пред крај рата је стотину робијаша „Чилага“ отерано у немачке логоре смрти (преживело 26). Више од 425 утамничених у „Чилагу“ изгубило је живот у вихорима рата.

Део затвореника „Чилага“ је послат 13. октобра 1942. на Источни фронт у склопу кажњеничке чете 451. Из те групе је погинуло 45 припадника отпора из Бачке: Мађара, Срба, Словака, Русина, Јевреја и Немац Гавра Нахтингал, шешриџија из Равног Села.
Од других припадника отпора састављена је 452. кажњеничка чета 20. новембра 1942. и отерана на Источни фронт. Из те групе је погинуло 84 противника мађарског фашизма из Бачке: Срби, Хрвати, Русини, Словаци, Мађари, Јеврејин Филип Штајн и Италијан Мартин Аугустин, кожарски радник из Куле.

Трећа група припадника отпора мађарском фашизму је 20. новембра 1942. отерана из „Чилага“ на Источни фронт у саставу 453. кажњеничке чете. Из те чете је погинуло 150 бачких Срба, Мађара, Јевреја, Русина, Словака, Хрвата, и Немац Никола Шларп из Куле.
Хорти на души носи тих 333 мученика који су послати у сигурну смрт из његовог казамата „Чилаг“: 246 Срба, 24 Русина, 19 Мађара, 18 Словака, 17 Јевреја, 3 Хрвата, 2 Немца, 1 Италијана, 1 Украјинца и 1 Чеха. „Чилаг“ нису преживели ни седморица Чуружана, противника фашизма: Рада Ђурић, Аца Џигураш, Милан Играчки, Рада-Брата Милин, Лазар Ненадов и Гојко Рајков.

Покољ Срба у Комарну

Током повлачења пред Црвеном армијом хортијевски војници и команданти су побили у Комарну „велики број Срба“ који нису хтели да се повуку. Поједини су преживели тај организовани покољ са трајним здравственим тегобама од глади, маршева, рана, недостатка лекарске неге и нечовечног поступања.

Присилан рад

Државна комисија је установила да је најмање 21.671 особа са територија окупираних од хортијевских фашиста отерано на присилне радове. Највише мађарске власти су поверљивим документима наложиле присилан рад са циљем да допринесу ратним походима и униште припаднике српског, јеврејског и словенских народа. Најзначајнија поверљива геноцидна наређења у том смислу су Наредба мађарског министра унутрашњих послова Ференца Керестеш Фишера број 13400/VII 1942 и Наредба поджупана Бачке број 150/142.

Одмах по окупацији, сагласно антисемитистичкој политици Миклоша Хортија, сви Јевреји од 18 до 48 година су присилно упрегнути на изградњу путева и магацина и обраду земље додељене мађарским насељеницима. Прве радне чете чинили су искључиво Јевреји по наређењу генерала Терека (команданта печујске дивизије). По том наређењу је 40 сомборских Јевреја крајем априла 1941. послато у Гаково да чисте тенковске препреке и ровове. Маја исте године око 400 Јевреја шест седмица гради пут Стапар-Бачки Брестовац, изложени суровостима мађарских хонведа. Убрзо су им прикључени Срби и други Словени.

Присилно мобилисани у „радне чете“ су такође отерани у Мађарску, Украјину, Белорусију, Чехословачку, Аустрију, Немачку, Румунију и крајеве бивше Југославије да служе као појачање окупатору: постављали су бодљикаве жице, чистили минска поља између борбених линија, градили бункере и утврде, товарили ратни материјал, постављали телефонске водове пред цевима супротне стране, градили војне аеродроме, секли шуму, градили железничке насипе и колосеке, ропски ринтали у рудницима, индустријским постројењима и бродоградилиштима, крчили рушевине пред цевима партизана и обрађивали пољопривредне поседе. За чишћење минских поља фашисти су се посебно користили Србима из јужне Бачке. Јужна Бачка (Шајкашка) је најсрпскији део те регије, одувек „трн у оку“ због аутономије коју је уживала од бечког двора у време Аустро-Угарске. Управо су у том делу Бачке хортијевци спровели етничко чишћење јануара 1942! За веома кратко време 25 посто присилно мобилисаних занатлија из јужне Бачке изгубили су живот на „ничијој земљи“, а од 108 људи у чети политичких кажњеника (Срба и Јевреја) остало их је 8.
Услови рада су били сурови, као и фашистички шљам који је истребљивао наш народ! Многи су се смрзли на минус 40 усред радова који су у просеку трајали 12, а често продужавани и на 20 сати. За радове на железничким пругама одређене су норме за 10 до 15 радника, који су морали да понесу 1.800 до 2.000 килограма. Ко није издржао бездушно је кажњен.

Крварио је наш народ у руднику угља у Варпалоти, радећи по 12 сати без престанка и без хране (коју су добијали на крају „радног времена“). У радионицама су присилне раднике фашисти шамарали, тукли будацима, батинали штаповима и вешали.
У рано пролеће су по цео дан радили на пиринчаним пољима, чак и недељом и о државним празницима. Због хладне воде су оболели, руке и ноге су им биле избраздане ранама од вађења бодљикаве жице са дубине од 80 метара. За Србе и Јевреје није било чистих одела, обуће, лекара ни лекова.

Кроз њихове бараке дувао је ветар и падала киша. Ватру да се огреју и просуше нису смели да запале. Ћебад нису имали.
Зима и влага косили су наш народ у беспућима Истока, где су бројни необележени гробови, неосведочени у историји. Храну током транспорта у сточним вагонима нису добијали по десет дана, а касније су „храњени“ чорбама од суве репе или сувих листова купуса. Порције хлеба смањене су им са 200 на 100 грама дневно. На пољопривредним газдинствима су им давали месо цркнуте стоке.

Истовар ратног материјала и грађење утврда текли су даноноћно по свим временским условима. Поробљени бачки Срби и Јевреји су окивани у ланце, бацани у мрачне јаме са муљем и водом, батинани и мучени до бесвести. Посебна казна била је везати их тако да само ножни прсти додирују тло. Када су падали у несвест од тог мучења, зликовци су их поливали хладном водом све до истека „казне“. Други метод „казне“ било је везивање у клупче и протурање штапова међу колена.

Садистичка суровост у Борском руднику, где је тамновала чета бачких Јевреја, достизала је врхунац најмрачнијих понора људске природе, а смртна казна била је свакидашња пракса. Током повлачења из рудника пред налетима ослободилачке војске, када је колона измучених стигла у Црвенку побијено је око 1.000.

Из шајкашких места: Жабља, Чуруга, Ђурђева и Госпођинаца на ропски рад је отерано више од 1.800 људи, а зверства мађарских фашиста није преживело најмање 11 из Жабља, 36 из Чуруга, 10 из Ђурђева и 8 из Госпођинаца.

Осим ропског рада, хортијевске антисемитистичке и србомрзачке власти су имале друге прописе за два посебно омражена народа. Војна управа је (Наредбом 4) 22. априла 1941. забранила да се Јевреји са других подручја пребацују у области које је запосела Мађарска. Министар војске 19. септембра исте године издаје наредбу да Јевреји не могу да буду припадници редовне војске, већ само у помоћним („радним“) јединицама. Ту Наредбу мађарска влада је проширила 20. новембра 1942. Допуном закона о народној одбрани, којом је прописано да Срби и Јевреји, пошто су „нижа раса и непоуздана лица“, не могу да служе ни као припадници помоћних јединица, него мушкарци старости од 21 до 48 година биће укључени у „радну службу“.

Протеривање немађарског становништва

Према неким мађарским подацима, после 1918. у Бачку се населило 2.675 добровољаца, 373 четника, 1.072 Словенца, 36 Румуна, 186 Бугара, 35 Албанаца, 195 Чеха и Словака, 1.425 Руса и 851 других. Мађарска новинска агенција јавља из Суботице да је до 30. априла 1941. исељено преко 10.000 људи, а треба истерати још најмање 100.000 Срба. Мађарска влада је преко своје везе са немачким окупационим властима у Београду затражила одобрење да протера још најмање 150.000 Срба из целе Мађарске (што значи и староседелаца у „ужој Мађарској“). Немачке власти то нису одобриле због потенцијалних економских тешкоћа и прилива потенцијалних припадника отпора окупацији.

Власти „патрона Буњеваца“ (Хорти је себи пришио тај статус) протерале су са земље у Рати код Суботице око 1.500 Буњеваца, а у Бајмоку убили неколико десетина припадника те етничке заједнице.

Када су немачки нацисти забранили депортације, мађарске власти су ноћу покушавале да се отарасе српског народа док немачке власти то нису сазнале и спречиле. Тада хортијевска машинерија смрти склапа тајни уговор са НДХ о „прихватању“ непожељних Срба и Јевреја. Пошто су пре распада Југославије у Хортијевој Мађарској имали уточиште, усташе су повољно одговориле свом идеолошком заштитнику, па су многе припаднике нашег народа ликвидирали чим су их мађарски фашисти испоручили преко Драве и Дунава, а друге заточили у фабрику геноцида Јасеновац. До краја маја 1941. у кланицу НДХ је отерано 42.000 Срба и ко зна колико Јевреја - жртава најстрашније фабрике смрти у свету!

Насељавање мађарског живља

Председништво хортијевске владе је 20. марта 1941. израдило званичну студију о депортацији, исељавању, враћању и размени становништва. Хрвате из Међимурја и барањског троугла су предвидели за замену, а залске Хрвате, Шокце и Бошњаке за протеривање. Саучесници у том злочину су разне публикације, удружења и установе.
Априла 1941. Национални савез инжењера и грађевинара Мађарске је сачинио Меморандум о протеривању словенског становништва: „Православно српство увек би било тело у телу нације, које заражава цео организам и само коренитим изрезивањем тога може се доћи до правилног лечења. Међу ове треба уврстити и Буњевце који нису одани Мађарској. Зато њих заједно са осталим непожељним лицима треба протерани преко Дунава и Драве. Напоље с њима!“

Строго поверљивом наредбом 1477/41, 25. априла 1941. полиција, жандармерија и по потреби етапне трупе добили су налог да у „јужним крајевима“ ухапсе најопасније елементе (словенске и јеврејске) и друге непријатеље мађарске државе и интернирају све који нису староседеоци, оне који не признају нови поредак и подстичу на побуну, те све припаднике четничке организације, вође добровољаца и оптаната и противника Мађарске. У циљу што бржег спровођења геноцида хортијевска власт 27. априла 1941. доноси допунску наредбу за насеља добровољаца и других аграрних интересената после Првог светског рата - да се морају иселити у року од три дана почев од 28. априла у поноћ.

Сачувани документи показују да су хортијевске установе озбиљно помишљале да иселе и староседелачко становништво Бачке које потпада под „словенске елементе“, са образложењем да су водећи рат против Аустро-Угарске показали нелојалност тој држави и треба их казнити.
Из колоније Степановићево потпуно је исељено 3.000 становника 21. априла. Старицу која није могла даље да иде фашисти су бацили у Дунав са бегечке скеле; из Сирига су покупили мештане које нису побили 13. априла (када су истребили око 450 од 1.450) и затворили их у логоре: Пашићево, Нови Врбас, Бачку Тополу, Суботицу, Шарвар, Велику Кањижу и Нови Сад, да би после пустили 180 за Србију; дана 21. априла из колоније Старо Ђурђево је избачено 873 становника и протерано у Срем, где је 46 одмах поклано од СС трупа и усташа; из Темерина су Хортијеви антисемити 23. априла протерали 14 јеврејских породица, које ће се касније вратити и потом бити истребљене у јануарском покољу; Око 500 становника Ветерника протеривано је почев од 21. априла; истог дана исељено је 90 становника Војводе Мишића, а осталих 160 грађана је после месец дана истерано из кућа, па су живели у шталама и шупама у Старом Футогу; истог дана из Новог Кисача је исељено 90 становника; истог дана је исељено Танкосићево (180 људи, које су са другим изгнаницима целе ноћи пребацивали у село Баноштор); из тителске општине су фашисти иселили: 300 становника Лока 23. априла, 500 становника Мошорина (у јуну дереглијом послати у Београд), око 200 становника Гардиноваца (исељени 23. априла преко Новог Сада у Петроварадин), 121 становника Шајкаша (исељени 25. априла код Петроварадина), 354 особе из Ковиља (22. априла истерани у Петроварадин), 67 особа из Каћа (исељене априла и маја). Из Бечејског среза протерано је: 258 људи из Бачког Петровог Села (21. априла), од којих је 56 побијено у избеглиштву, и свих 420 становника Милешева (29. маја). Из Кулског среза на мети геноцидне хортијевске Мађарске нашло се: 103 становника Нове Црвенке (47 грађана се разбежало пре упада фашиста) исељени су 8. маја, а приликом тог злочина фашисти су гвозденом шипком сломили једној особи вилицу а другој три ребра; истог датума је исељено 1.340 становника Соколца: 994 протерано у Србију, 92 заточено у Велику Кањижу, 213 у Шарвар, а неколицина протерана у Срем, Банат, Далмацију и Херцеговину. Из среза Бачке Тополе протерано је: 1.500 становника Хаџићева, који су присиљени да потпишу добровољно одрицање од имовине (ко је одбио бачен је у затвор или логор; колонија је исељена 28. маја); 905 становника Радивојевићева (отерани 4. јуна у пратњи жандармерије у Сомбор, Апатин, Барч, Нађ Кањижу и Шарвар); 800 становника Бачког Соколца: протерани 19. маја, на новосадском аеродрому задржани до 12. јуна, депортовани у Шарвар где их је 100 помрло; 300 становника Томиславаца, које су 19. маја жандари отерали у Нови Сад, а када им није успело да их пребаце у Хрватску отерани су после месец дана у Шарвар; свих 700 становника Горње Рогатице; 245 становника Средњег Салаша (исељени 19. маја, 24 помрло у логорима); најмање 235 становника Каркатура (113 су фашисти побили као „бандите“ током спровођења); 145 становника Новог Села Фекетића (исељени 8. маја). Из среза Сента Хортијеви фашисти су иселили: 318 становника Хоргоша (постепено су их истребљивали до почетка 1943. тако што су их оставили на улици да просе и животаре, док се „ронђош гарда“ старала да те Србе и Јевреје мучи и убија); комплетна колонија Васиљевићево, из које је систематским терором до 6. маја избачено из домова и Бачке 1.400 становника (6 умрло у Шарвару); свих 96 становника Мале Ђале, који су остали до 1943. на улици, а онда по цичи зими отерани у Шарвар; 150 становика Старе Кањиже (исељени 17. априла); 88 становника Мартоноша, над којима је терор започео 15. априла; 123 становника Војводе Зимовића, које су током априла мрцварили домаћи Мађари пре него што су 22. априла исељени (шесторо протераних заклале су усташе у Херцеговини); 904 становника колоније Велебит (која је поступним терором пражњена; 36 скончало у Шарвару); 156 становника Узуновићева, које су војска и домаћи Мађари у Кањижи преузели од локалне полиције; 1.751 особу из Сенте (67 колониста је побијено у самој Сенти), који су априла 1941. систематски протерани; 63 особе из Горњег Брега; 550 становника Бачког Душанова (23. маја отерани у Шарвар); 384 становника Светићева; 179 становника Његошева; 300 грађана Мола, које су крвници 21. априла истерали из кућа и терали иживљавајући се над њима до Дунава, а онда су под стражом терани до Земуна. Са подручја Суботице мађарски фашисти су иселили: 516 становника Хајдукова; 154 грађана Масарикова (отерани у Шарвар пошто није успело да их протерају у Хрватску; у Шарвару умрло 11); 31 особу из Наумовићева; 320 становника Малог Београда (40 оставило кости у Шарвару); 170 становника Кочићева (исељени 14. маја у Шарвар, после рата се вратило 12); 1.600 становника Карађорђева (у мају отерани у Шарвар где је умрло 151 и 14 убијено); Са подручју Сомбора протерано је: колонија Растина; 1.400 становника Бајмочке Рате (исељени 13. априла у Барч), а осталих 120 буњевачких породица је истерано 17. јуна пред Чанго Мађарима пошто су претходно морали да окрече куће за нове насељенике; 500 становника Алексе Шантића (14. јула отерани у Барч); 460 становника Мишићева (отерани 13. јуна преко Бајмока у Барч); 14 породица из Сомборског насеља. Са подручја Оџака фашисти су из колоније Алпар-Вајска протерали 21. априла 255 становника; из оближњих места је протерано око 200 породица у Хрватску; 150 становника Бођанског Рита је протерано 22. априла (13 су убиле усташе док су спровођени кроз НДХ); 500 становника Томићева, који су 22. априла протерани у Хрватску. На основу ових података види се да је укупно 25.596 особа обухваћено протеривањем које се темељи на Хортијевој политици и наредбама.

На место убијених, протераних, заточених и мобилисаних грађана окупатор је населио Мађаре који су експлоатисали углавном српско становништво. Насељеници су припадали етничкој групи „Чанго“. Истраживач Данило Урошевић објашњава да њихово порекло није до краја разјашњено. После доласка Арпада остали су на планинама одвојени од матичне нације, настањени углавном у Буковини, Молдавији и околини румунског места Брашо. Многи су се преселили у војне крајине из 17. и 18. века где живе Срби. Због блискости са Румунима и донекле Ромима мешају се са тим етносима, прихватају више румунског и стварају специфичан дијалекат. У 19. веку почиње спашавање Чанго Мађара и њихово пресељавање у Ердељ. Почетком 20. века комесар мађарске владе ради на њиховом пресељавању. Када је хортијевска Мађарска окупирала Ердељ, делове Словачке, Барању и Бачку, поставила је комесара Јожефа Антала да протера месно становништво и насели Чангове. Протерани становници Бачке који нису депортовани у Србију или НДХ затворени су у мађарске логоре смрти.

Маја 1941. започиње насељавање Секељ Мађара из Буковине, Чангова из Молдавије и Мађара из Босне. У јулу 1941. пресељено је 2.500 особа из Београда у Нови Сад. У наредне две године у Бачку и Барању је на етнички очишћен терен насељено 19.385 Мађара. Они су масовно побегли пред налетом Црвене армије и настанили се у куће у јужним мађарским жупанијама које су напустили Немци. Већина Чанго Мађара је побегла у жупанију Толна (главни град Сексард).

Етноцид

Хортијев режим је забранио српски лист „Дан“, словачке листове „Народна једнота“, „Надеј“ и „Наш живот“, русинске листове „Руска зарја“ и „Руски новини“ и 16 мађарских листова. Ниједно од 47 немачких гласила није стављено ван мађарских закона. Укинута је словачка гимназија у Бачком Петровцу. Јеврејима је забрањен приступ јавним службама, искључени су и из фискултурних удружења. Уклоњен је сваки траг Југославије и српства. Промењени су називи места и улица, матичне књиге су се водиле по мађарском правопису и изговору. Покренута је мађаризација презимена. Основане су некадашње аустро-угарске жупаније као „рестаурација интегритета“ светостефанске Угарске.

Хортијеви фашисти су током априлског упада опљачкали чувени ковиљски манастир и однели иконе, манастирску повељу опточену сребром и књижно благо из манастирске библиотеке.

Срби присилно мобилисани у мађарску војску су под претњом преког суда приморавани да се заклињу на верност Хортију и Хитлеру (кршење члана 45. Хашке конвенције). Морали су да певају мађарске фашистичке песме и уче мађарски језик пошто им је забрањено да говоре српским „пасјим језиком“.

У логору у Бачкој Тополи заточенике су упрезали у кола, ваљке и дрљаче да вуку на смену по четири сата. Батинали су заточене и бичевали мученике који изгубе свест. Скидали су их голе пред свима, тукли, називали „смрдљивим Рацима“ и „бандитима“. Многи су наговарани да помађаре имена и пређу у католицизам. Они који су одбили затварани су и послати на најтеже присилне радове.

Хортијеви логори смрти

Током проглашења анексије Бачке и окупираних територија 16. децембра 1941. премијер Ласло Бардоши је поздравио „мађарском народу наклоњене Буњевце и Шокце, увек верни народ Међимурја, као и Србе који су се вратили и који су за сво време одвојености знали где им је место“. Фашистичка држава је отворила 15 логора за војне заробљенике и 40 за цивилно становништво: у Апатину, Бачкој Паланци, Бачкој Тополи, Бадачоњтомају, Барчу, Бегечу, Белом Манастиру, Бечеју, Вескењу, Визићу, Врбасу, Диселу, Ганти, Ђекењешу, Југовићеву, Капталанфаи, Каракосорчоку, Кнежеву, Кињкундорошу, Киштарчи, Лешенцетању, Мађар Кањижи, Марацалију, Мурасомбату, Нађкањижи, Новом Саду, Новом Врбасу, Оџацима, Паланки, Сиглигету, Сомбору, Суботици, Тителу, Ходошу, Хођшагу, Чобрендеку, Шарвару и Шумегу.

Логор Барч

Дана 4. јуна 1941. рано ујутру је жандармерија и војска затворила прилазе Новом Жеднику. Нахрупили су у куће са пушкама на готовс и истерали укућане. Потрпали су их на камионе и одвели у прихватни логор Радановац код Палића (касарна коњичког пука), где су затворени бројни Јевреји међу којима и руководилац суботичког Соколског друштва, Винко Арас. Од 220 заточеника из Новог Жедника од услова у радановачким шталама преминула је двомесечна Госпава Трбулин и двоје тешких болесника, Јованка Лукић и Пера Веселиновић. Мушкарци преко 14 година су отерани преко Сомбора у Апатин. Највећи број затворених је завршио у Барчу.

Данило Урошевић сведочи да је 14. јуна 1941. око 11 часова Бајмок запосела војска и жандари перјари и сатерала добровољачке и оптантске породице у школско двориште. Након прозивке су у колонама отерани на железничку станицу. Буњевци, Мађари и Немци су дотурали заточеницима хлеб, сапун и ситнице. У сточне вагоне потрпане су српске добровољачке породице, већи број Буњеваца и неколико сиромашних мађарских фамилија, а у њихове домове су се одмах уселили Чангови. Иако је у школи речено да их враћају у места порекла пре Првог светског рата, у Сомбору су у композицију утрпани и Срби из Растине и Алексе Шантића. У Баји је воз стајао више сати, па су мештани тог града успели неким заточеницима да дотуре воду. Касно увече 15. јуна 1941. композиција је стигла у Барч. По породицама су разврстани и претресени до голе коже. Одузете су кашике, виљушке, ножеви, маказе, бријачи и слично.

Услови „живота“ у Барчу

Када су стигли први логораши, 15. јуна 1941. основан је логор Барч у Мађарској, 14 километара од Вировитице. Логор се састојао од седмоспратног млина и „момачке собе“ у коју су одвојене нежење под јаком стражом. Убрзо су доведени становници Малог Београда, Каркатура, Карађорђева, Радивојевића, Новог Жедника, Рогатице и Хајдукова, које су мађарски фашисти 14. априла затворили у апатински логор.
На голом поду је свакој породици додељено два са три метра. Воду су логораши морали да пију из Драве у коју су отицале фекалије из импровизованих нужника. О немилосрдности команданта логора, стражара и већине војника да ли треба говорити? Приликом дељења „хране“ (чорба од репе или кромпира гора од сплачина) они су нападали мајке са децом, старице и жене, извлачили их из реда и тукли док не падну или побегну. Заточенике „момачке собе“ су на сваком кораку за најмању ситницу ударали и понижавали. Глад је била несносна. Након месец дана умрле су прве жртве.

Преко 1.200 деце од 3 до 6 година затворила је у Барч политика Миклоша Хортија. Деца испод три године су поумирала од глади и беде. Старија деца су се провлачила кроз жицу до кухињског сметлишта и роварила тражећи остатке хлеба и љуске кромпира. Епидемије су свакодневно односиле понеки живот. Лешеви стараца и деце су бацани на коњска кола и укопавани изван градског гробља.

Након неколико седмица управа логора је изабрала млађе мушкарце и жене за рад у околним пустарама. Добронамерни мештани су опскрбљивали заточенике животним намирницама и понекад лековима. Посебно су то чинили Хрвати из Потоња, Луковишћа, Брлабаша и Новог Села, који су радили на пустари код Потоња. Они су неколико пута довезли у логор кола натоварена храном. Када је услед настојања рођака и пријатеља из Србије за Београд кренуло 198 заточеника, њихов воз се зауставио у Печују пет сати. Печујски Срби, Шокци, Бошњаци и други грађани су срдачно изнели храну, воду и лекове. Почетком децембра Барч је затворен. Преко 1.300 логораша је отерано у Нађкањижу, а потом у Шарвар.

Логор смрти Шарвар

Масе пољских војника су након слома своје земље пребегли у Мађарску, која је са Пољском одржавала традиционално добре односе. Неки војници су смештени у бившу шарварску свилару. Логор се празнио како су га војници напуштали. Прва група српских ратних заробљеника стигла је 12. априла 1941. у највећи логор за ту намену (поред Баје, Ершекујвара, Петервашара и Комарома). Према мађарским изворима, 26. априла је у том хортијевском логору било 9 официра и 246 војника, а 20. маја око 4.000 ратних заробљеника међу којима, осим Срба, Македонци, Хрвати, Буњевци, Босанци, Словенци и Албанци.

Дана 29. маја 1941. Шарвар престаје да постоји као логор за ратне заробљенике и постаје мучилиште колониста. Министарство унутрашњих послова је у сарадњи са Министарством војске одлучило да заточи 10 до 15 хиљада људи по убрзаном поступку због тога што су Чангови стигли пре предвиђеног рока. Житељи 25 чисто српских насеља стрпани су у препуни концентрациони логор „Аеродром“ код Новог Сада, а онда сточним вагонима превезени у Шарвар. Први логораши су стигли на то стратиште српског народа 13. јуна 1941. Према мађарским подацима, 27. јуна се у шарварском губилишту налазило 3.898 особа.

У периоду 1941-1942. у Шарвару је заточено 1.500 мајки, 4.500 малолетне деце, неколико стотина деце до три године старости, много беба и стараца. Током првих пет месеци постојања тог логора смрти умрло је 400 особа.
Почетком 1942, у време фашистичке Рације, највећи број заточеника у Шарвару су колонисти из Бачке и Барање, затим многи Словенци из Лендаве и околине и „непоуздани“ Градишћански Хрвати.

Током 1942. на шарварско стратиште је дотерано око 200 међимурских Словенаца. У Шарвару је било укупно 650 Словенаца.

Услови живота у шарварској гробници српског народа

Заточеници су јуна 1941. затекли у логору остатке пољских избеглица. Сазнавши да ће бивша свилара бити претворена у сабиралиште за Србе, три пољска лекара су из словенске солидарности остали у логору. Као што Шарвар није смео да се спомиње у нашим историјским уџбеницима, тако су остали неосведочени пољски праведници: доктор Станислав Цхарженски, доктор Боженевски и доктор Тадеус Вохл. Доктор Цхарженски, посебно упамћен по лекарској племенитости, успео је да побегне и постане лекар шестог корпуса.

У девет фабричких хала је утеран наш народ, а у средини те гробнице - званичног назива „Мађарски краљевски логор“ - налазила се управа, кухиња и зграде за стражу и војнике. Кроз прозоре на врху бетонских хала продирала је нека светлост. Троспратни дрвени кревети – праве крлетке – натрпани су логорашима који су појединачно имали око 40 сантиметара простора. У баракама које прокишњавају милело је безброј буба и вашију. Зими је од влаге трулила слама на поду и креветима! Такви услови и очајна храна, справљана од репе и покварених отпадака из мађарских магацина (по наредби Министарства унутрашњих послова 27. јуна 1941. ограничена на „10 дека шећера недељно“ и „4 килограма брашна по глави“ месечно), допринели су обољевању логораша од туберкулозе.

Фашистичка војска и жандармерија су корбачима и пендрецима без повода млатили заточенике. Данило Урошевић се сећа да су команданти у већини били сурови, „често крволочнији од звери“. Бичевали су по најосетљивијим органима.

Ко год је пружио отпор затваран је у „Звездару“ (просторија са гвозденим вратима и звездастим прозорчићем, где се могло само седети или стајати, а „кажњеници“ су дневно добијали 100 грама хлеба и порцију воде). Тифус, крвави пролив и туберкулоза харали су Шарваром. У никаквим хигијенским условима породиље су у прљавим баракама често издисале на порођају. У периоду 1941-1942. рођено је 146 беба које су поумирале. Хиљаде наше деце осудила је Хортијева политика на постепено умирање.

Мртви из шарварског мучилишта су често сахрањивани по четворо, или цела породица у једну раку. Најближа родбина је смела да испрати покојнике до градског гробља, а многи су закопани у „највећој тајности“, често бачени без обележја у јаме покрај гробља. О тим језовитим тајним злочинима хортијевске Мађарске није се учило на часовима историје!

Истраживач и сведок злочина Данило Урошевић наводи да су најстрашнији услови у Шарвару наступили у зиму 1941-1942. Прегладнела деца су насртала на кола са храном и отимала кромпире упркос фијуку корбача. Са ђубришта су скупљала љуске кромпира да их пеку и осушене коре хлеба да кувају у лонцима воде. Неки мештани Шарвара су преко жице - којој је приступ деци био забрањен - дотурали хлеб, сланину и воће, иако је то било строго забрањено. Поједини стражари су имали нешто људскости и толерисали те мештане и несретну српску децу која скапавају од глади. У пролеће 1942. наступила је највећа стопа смртности у логору смрти Шарвару.

На купање су вођене целе породице. За народ без обичаја да се сви купају голи био је то још један чин страшног понижења. Заточеници „запослени“ ван логора доносили су храну пре свега болесној деци. Радници који су допали на приватна имања углавном су имали подношљив смештај и исхрану пошто су мађарски сељаци ценили њихов рад и опскрбљивали их одећом.

Српска православна црква у Мађарској и Бачкој ангажовала се на спашавању шарварске деце и породица. До октобра 1944. „Болница српских православих црквених општина епархије Бачке“ примила је 450 шарварске деце оболеле од туберкулозе.
Жртве шарварске голготе спашавали су и заслужни појединци, од којих се посебно истиче добротвор Антал Киш из Новог Жедника, који је за време окупације спасио неколико генерација суграђана који га апсолутно ничим нису задужили. Речи охрабрења и утехе у Нађ Кањижи и Шарвару пружала је и „логорашка мајка“, Јагица Муцакова, стара Суботичанка која је доносила намирнице и одећу напаћеном народу. Народ који држи до части и поштења никада не сме да заборави праведнике који су му добро чинили у најтежим и мање тешким тренуцима!

[Sasha1]

Профил команданта Шарвара

Ђерђ Ташнади звани „Брадоња“ типичан је пример хортијевског углађеног џелата. Свирепост према логорашима је прикривао приликом посета делегација православне цркве и других. Тада су финоћа, углађеност, предусретљивост и добра воља зликовца сезали до бескраја! Само тада су прегладнели логораши добили нешто обилнију и бољу храну.

Број жртава у логорима смрти

Преживели сведок Барча наводи да жртве покопане изван градског гробља нису стављане у сандуке нити су обележена њихова почивалишта, тако да за „више стотина умрлих логораша“ се не зна где су закопани.
Урошевић пише да о патњама у Шарвару сведочи „безброј крстова на шарварском гробљу, као и безброј необележених гробова ван гробља“. Тврди да је од туберкулозе умрло више од 1.000 људи, претежно деце и старих. Свака је породица изгубила бар једног члана, више њих је остало без целокупног потомства, а неке су потпуно изумрле!

Од 450 деце која су до октобра 1944. смештена у „Болницу српских православих црквених општина епархије Бачке“ умрло је 40.

У мађарским логорима смрти и затворима скончало је најмање 70 Чуружана из породица: Батос, Благојев, Бечејац, Близанац, Бранков, Буача, Васин, Вијанов, Влашки, Вујков, Главић, Дабић, Даљев, Димитријевић, Доловац, Дудашев, Ђукић, Ђурагин, Ђурић, Ердевик, Земљанац, Ивков, Играчки, Јевросимов, Јовин, Јојкић, Јуришић, Катанић, Катић, Козарев, Крстић, Кузмић, Малетић, Марић, Мулић, Милин, Немчевић, Ненадов, Нинков, Опачић, Павлов-Тоцин, Петровић, Раднов, Рајков, Ратков, Сачић, Срећков, Ћурчин, Чекић, Чимбуров, Чупић, Џигурски, Џигурашев, Џигураш, Шегуљев и Шијачић.

Хортијев геноцид над Румунима

Стравични злочини, слични онима које смо доживели у Рацији, почињени су над Румунима и Јеврејима окупиране Трансилваније. Они су први потпали под удар Хортијеве војске, жандармерије и специјалних јединица, а касније ти државни органи прогоне Мађаре који су устали у одбрану комшија и оне који су у било каквом сродству са Румунима. За три године је на најзверскији начин побијено најмање 15.000 жртава, око 280.000 Румуна је присилно исељено, а око 150.000 Јевреја депортовано у Аушвиц.

Многи принудни радници из Трансилваније су скончали у кажњеничким батаљонима. Бројне румунске цркве су порушене, румунски језик је забрањен у школама, а румунска имена мађаризована.

Мрзео и Русе

„Скоро да познајем цели свет, али румунска раса је једина коју презирем. Тамо свако краде, лаже и служи се преваром, свако се може поткупити а током своје кратке историје све своје савезнике и пријатеље су издали“ пише Хорти Хитлеру априла 1941. и напомиње да „ако неизмерна природна богатства Русије једанпут буду у немачким рукама, онда се може издржати (рат) до бесконачности“.

Хортијев геноцид над Украјинцима

Срби и припадници словенских народа су издвајани из мађарских војних јединица када су полазиле у поход на цивилно становништво Украјине и Белорусије. Фашисти су били сигурни да ти војници неће саучествовати у злоделима над словенском браћом.

Новембра 1943. мађарски фашисти у Украјини кренули су у „лов на партизане“, а претходно издвојили из својих редова српске војнике. После „лова“ су се незазорно хвалисали да су читава села опколили и у њима побили све живо, а затим спалили опустошене куће.

Заратио и са Америком

Када је децембра 1941. нападнут Перл Харбур, у знак солидарности са Хитлером Мађарска објављује рат Сједињеним Америчким Државама. Енглеска, која је прекинула дипломатске односе са Мађарском након њеног упада у Бачку, истог месеца је објавила рат Мађарској због Хортијевог одбијања да прекине ратни поход на Совјетски Савез. Опседнут страхом од Руса Хорти није умео да рационално расуђује, већ му је борба против руског бољшевизмом служила као изговор за све што чини.

Жртве Хортијевог антисемитизма

Око 60 хиљада мађарских Јевреја је убијено у „радним батаљонима“ на Источном фронту и у покољу близу Каменец Подолска у августу 1941.
После фашистичке Рације, у јесен 1942. члан одбора за иностране послове Ђерђ Отлик обавештава Хортија да му је током посете Немачкој речено да би било добро да Мађарска не чека да Немци покрећу то питање, већ да јеврејско становништво пресели источно у окупирану Русију, а „пресељење“ заправо значи погубљење.

Хорти се марта 1944. сагласио са Хитлером да 100-300.000 Јевреја стави на располагање рајху за „ратну производњу“. Тврдња да није знао шта се дешава у његовој држави пада пред прецизним доказима. Нациста Весенмајер је на свом суђењу 1948. изјавио: „Сам Хорти ми је рекао да је заинтересован да заштити само оне Јевреје у Будимпешти који су просперитетни и економски вредни, који су добростојећи. Међутим, што се тиче осталог јеврејства – ту је употребио веома ружан израз – нису га занимали и био је веома вољан да их пошаље у Рајх или било где другде на рад. Он је то одобрио; није одобрио након што сам ја поднео захтев, већ након што се сложио и расправио о томе са својим премијером и министрима. Доказана је чињеница да је касније прво одредио депортације, а потом их зауставио. Ко нешто касније забрани, претходно је морао то да одобри“.
Мађарски злочинац Ласло Баку, један од Хортијевих најближих сарадника, немилосрдно је спровео убрзано „коначно решење“ у Мађарској. У затвору пише 7. априла 1945. да је издао декрет о гетоизацији Јевреја на захтев шефа административног одсека Министарства унутрашњих послова (Ласла Ендреа) пошто се „Регент сагласио да Јевреје преда Немцима на рад“. Баку цитира Хортијеве речи: „Баку, ти си један од мојих сегединских официра. Немци су ме преварили. Сада желе да депортују Јевреје. Није ме брига. Мрзим Галицијске Јевреје и комунисте! Напоље са њима, напоље из земље! Али мораш да схватиш, Баку, да има Јевреја који су добри Мађари, као ти и ја. На пример, ето мала Корин и Вида, зар нису добре Мађарице? Не могу допустити да их одведу. А остале могу да воде“.

Ласло Ендре је такође посведочио да „Регент није имао примедбе на депортације рекавши да што се пре оконча та операција, то ће Немци раније да напусте земљу“.

У телеграму дипломатским представницима 26. јуна 1944. објашњено је откуд депортације Јевреја. Мађарска влада није успела да састави контингент радника за Немачку, а сада делује „сагласно са захтевом Немаца да им стави Јевреје на располагање“ и „на темељу тог споразума су Јевреји послати у Немачку на рад“. Споразум је постигнут у Шлос Клесхајму (горња Аустрија) 17. марта 1944. Хитлер је тада саопштио Хортију одлуку да тихо окупира Мађарску да га не би издала попут Италије, те је задржао мађарску делегацију до окончања операције „Маргарета“. У разговору Хитлер-Хорти споразумно је договорена депортација мађарских Јевреја „на рад“.

Да је Хорти сагласан са истребљењем Јевреја доказује и свештеник Реформатске цркве Ласло Раваш. Када је преко председника Горњег дома
Жигмунда Перењија сазнао за зверства која су почињена приликом сабијања Јевреја у гета у карпатско-русинској области и североисточној Мађарској, Раваш је ступио у везу са регентом да изрази протест. У сусрету са Хортијем 28. априла 1944. регент му саопштава да „се од Мађарске тражи велики број кандидата за рад... Неколико стотина хиљада Јевреја ће због тога да напусти границе земље, али им неће пасти ни длака с главе, баш као што није ни многим стотинама хиљада мађарских радника који раде у Немачкој још од почетка рата“. Хорти је додао да ће са „радницима“ отићи и њихове породице, тако да „неће држава морати да их издржава када већ тамо зарађују за живот“. Раваш је после рата сведочио у Будимпешти о поступцима Миклоша Хортија, али регент Мађарске никада није сео на оптуженичку клупу због мржње према Јеврејима, Србима, Румунима, Русима, словенским народима, Ромима, сиромашнима и антифашистима!

У „Великој Мађарској“ је живело 825.007 Јевреја (укључујући 100.000 обраћеника у хришћанство и хришћана јеврејског порекла који су према мађарским расним законима сматрани Јеврејима). До Хитлерове тихе окупације 19. марта 1944 – док Хорти има чврсту контролу над својом државом - побијено је 42.000 принудних радника јеврејског порекла и 20.000 „странаца“ - Јевреја без доказа о мађарском држављанству - и избеглица из окупираних европских земаља. Током Рације у Бачкој убијено је најмање 195 особа јеврејског порекла из шајкашких села, 123 из Бечеја и 1.256 из Новог Сада. Број жртава хортијевског антисемитског режима износи најмање 63.574.

Након окупације Мађарске, док Хорти још стоји на челу државе пре него што су на власт доведени „стреласти крстови“, у нацистичке логоре смрти отпремљено је 618.007 Јевреја. Немачки нацисти не би постигли етничко очишћење Мађарске без здушне сарадње владе Демеа Стојаиа, који је постављен за премијера уз сагласност шефа државе.

Поклоници рехабилитације Миклоша Хортија наводе неправде Тријанонског споразума и држе се чињенице да је намесник 7. јула 1944. обуставио депортације Јевреја. При томе заборављају да је Хортијева политика и толеранција антисемитизма утрла пут свим депортацијама, па је стога у периоду од 15. маја до 8. јула 1944. у Аушвиц отпремљено и усмрћено 440.000 Јевреја.

Савезници усташа и немачких нациста у Срему

Немачке нацистичке снаге и усташке јединице у борбама против партизана на Фрушкој гори помагала је мађарска речна флотила на Дунаву.

Свесно жртвовао припаднике свог народа

Историчар Иштван Немешкирти је у књизи „Реквијем за једну армију“ исписао оптужницу против Хортија и његових генерала због краха мађарске војске на Источном фронту код Дона, одакле се од 200.000 вратило једва 65.000 промрзлих, обогаљених и рањених војника и официра после највећег пораза који је икада претрпела мађарска војска! Пораз је тим страшнији због Хитлерове наредбе коју је пренео шеф мађарског генералштаба: нема повлачења ни по коју цену, само напред!

Другу армију су претежно сачињавали присилно мобилисани Срби, Хрвати, Словаци и сиромашни мађарски надничари, бироши и беземљаши – које су Хорти и мађарска аристократија презирали и сматрали срамотом за мађарску нацију!

[Sasha1]

ПОГЛАВЉЕ ЧЕТВРТО
ХОРТИЈЕВА ФАШИСТИЧКА
Р А Ц И Ј А

Злочин геноцида назван „Рација“, без преседана је у светској историји, свеобухватан, бруталан, систематичан, учињен с предумишљајем! Већ је сама та чињеница довољна да Хорти Миклоша прогласимо за једног од највећих убица српског и јеврејског народа и честитих људи! „Рација“ - наводно „чешљање терена“ у потрази за партизанима – показује злочиначко наличје њеног покровитеља кроз чињеницу да је побијено најмање 310 деце до 10 година старости, најмање 162 старих преко 70 година и велики број омладине. Смишљени геноцид, немилосрдно заташкаван после рата, толико је страховито злодело да му се мора посветити посебно поглавље.

Посебно упада у очи да је у послератној Југославији учињено много тога да се затре сећање на геноцид „рацију“ тако што је број жртава умањен до бесмисла са очигледном намером да се нарочито заташкају размере страдања два народа – српског и јеврејског! Ништа мањи злочин је тајење тачног броја и идентитета жртава мађарског и немачког порекла у Новосадској рацији и што никада није установљен тачан број ромских жртава. Послератна идеолошка историја је знатно умањила и размере страдања Русина у Ђурђеву, а број и идентитет Словака које су мађарски фашисти покупили јануара 1942. у склопу „рације“ у јужној Бачкој никада се не спомиње. Вишегодишња борба за истину о јануарском геноциду има за циљ да очува сећање на све жртве подједнако и баци светло на врховног команданта тог злодела без преседана у мађарској историји – Миклоша Хортија!

Одлуку о такозваној рацији донео је сам регент на предлог Ференца Сомбатхеља, команданта Петог домобранског корпуса у Сегедину, шефа мађарског краљевског генералштаба. Ту чињеницу је утврдила Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у Војводини (III група масовних злочина „Рација“ (убиства и покољи – систематски терор; мучења грађанских лица; силовања; пљачке)) - МСРБ број 2115 од 11. октобра 1945, архивски број А Р 1938 (Увод). Речима је претешко сажети патње које је хортијевски систем власти нанео нашем народу у Бачкој.

У Шајкашкој (троугао Тисе и Дунава), Новом Саду, Србобрану и Бечеју је према подацима до којих је дошао Ендре Бајчи Жилински истребљено најмање 12.763 становника.

Фашистичка Рација у Шајкашкој

Надљудским напорима ентузијаста и истраживача на прикупљању и обради података о жртвама Рације до овога часа је идентификовано 3.080 жртава из шајкашких села. Нажалост, многе жртве, понајпре из Чуруга и Жабља, није могућно утврдити пошто су представници хортијевске мађарске државе затрли целе породице и лозе.

У Вилову су фашисти прописали да се за одстрел мора одредити 80 људи. Идентификоване су 72 особе које је убио фашистички окупатор (једна особа је имала преко 70, а 9 мање од 18 година (од којих једно дете до 10 година)). Фашисти су тог јануара, поред земљорадника и домаћица, којих је велики број жртава у свим шајкашким селима, ликвидирали једног чиновника, двојицу занатлија, општинског бележника, судију, општинског редара, месара, угоститеља и једног гостионичара. Убијена су два активна припадника илегалног отпора фашизму. Побијено је 11 чланова породице Влаовић, 5 чланова породице Ћурчић, 4 члана породице Дамјанов, по троје из породица Брцанов, Добрић, Медаков, Милинков, Милутинов, Темеринац, по двоје од Алексића, Бајшића, Гардиновачких, Павлова, Рошуља, Симонова, Шикопарија и по један члан из породица: Бабић, Берар, Борић, Гајинов, Галић, Довијарев, Ђерманов, Ђукић, Еремић, Живанчев, Крга, Лавирац, Мирковић, Пујић, Стојанов, Суботић, Теодинов, Ћирић и Чонкић.

Село Гардиновци се налази на обали Дунава, тако да је јасна судбина 55 идентификованих жртава из тог места, од којих су три особе до 18 година старости (од којих двоје деце до 10 година). У нападу на цивилно становништво хортијевске хорде су истребиле земљораднике и домаћице, сеоску бабицу, општинског бележника, рибара, калуђера, гостионичара, учитеља, 3 трговца и четворицу занатлија. У јануарском покољу у Гардиновцима пала су покољења породице Николетић (7 идентификованих чланова), Игњатов (4 идентификована члана), Бечелић, Јованчић, Љубичић и Обренов (из сваке по 3 члана)...

На основу расположивих података, хортијевски војници и жандари су погубили најмање 95 грађана села Госпођинци. Пошто је црквена општина пописала жртве, може се основано претпоставити да су сви убијени у Рацији у том месту идентификовани имајући у виду приљежност којом црква обично приступа тако одговорним пословима. Међу жртвама је 21 особа до 18 година старости (две до 10 година) и 2 преко 70 година, што укупно чини 24.21% госпођиначких жртава. Хортијеви „храбри“ војници против партизана оставили су Госпођинце јануара 1942. без два чиновника, једног бележника, једног свештеника, једног лекара, 6 трговаца, тројице занатлија, једног радника, једног адвоката и једног полицијског наредника, земљорадника и домаћица. Највећи број чланова су мађарски фашисти истребили у породици Попов-Жикелић (9 особа), Пејић (8 особа), Грос (6 особа) и Вулановић (5 особа).

На основу најстаријег српског документа о „чишћењу терена“ и сећања сведока и рођака жртава геноцида у режији Миклоша Хортија у Ђурђеву, утврђен је идентитет најмање 335 особа побијених у том месту. Тај кључан податак потврђује истинитост тврдње у документу да је у Ђурђеву убијено око 350 особа. Са жртвама које су из других места доведене и убијене са мештанима непобитна је поменута тврдња, а уједно очигледан класичан пример знатног умањивања броја жртава. Услед тог значајног успеха истраживача геноцида и Холокауста, који су пошли трагом најстаријег српског документа, може се недвосмислено тврдити да је идентификован највећи број жртава из Ђурђева, међу којима је три чиновника, агроном, тројица бележника, деветоро учитеља, свештеник, петнаесторо трговаца, 27 занатлија, 2 апотекара, лекар, писац, пастир, студенткиња, млада песникиња Леона Ердељи и бројне домаћице, земљорадници, ученици и деца. Десеторица младих Ђурђевчана убијени су у непосредном сукобу са далеко надмоћнијим геноцидним окупаторима. Размере похода фашистичких снага на Ђурђево и чудовишност хортијевске идеологије којом су се водили најсликовитије се огледа у чињеници да је побијено 75 особа до 18 година старости (међу којима 24 детета до 10 година) и шесторо стараца преко 70 година, што укупно чини 24.17% ђурђевачких жртава. Уз благослов хортијевских власти истребљено је, међу осталима, 23 члана породице Мушицки, 13 чланова породице Шовљански, по 12 чланова из породица Велимиров и Ледерер, по 11 чланова из породица Отић и Павловић, 9 чланова породице Черкезов, по 7 чланова од Илијиних, Попића, Радишића и Срданова...

Хортијевски државни органи су у Жабљу кренули у оштар обрачун са голоруким цивилним становништвом чим су брзо и ефикасно неутралисали безначајни „Шајкашки партизански одред“ улогорен у атару те општине. До овог часа идентификовано је тек 867 од 3.500 убијених у том месту, колико их је према једном од најстаријих написа о рацији. Међу жртвама је 163 особа до 18 година (од тога 46 деце до 10 година) и 15 особа преко 70 година старости, што процентуално износи 20.60% идентификованих жабаљских жртава. Осим земљорадника и домаћица, који су у највећем броју жртве Рације у Шајкашкој, мађарске убице истребиле су 68 занатлија, 43 трговца, 13 радника, 10 чиновника, 5 адвоката, 3 свештеника, најбогатијег земљопоседника у крају, 4 лекара, 5 студената, 12 гостионичара, једну удовицу, 3 пастира, четворо учитеља, једног штампара, коњичког капетана, путара, жандармеријског наредника, чувара судског затвора, полицајца, 4 општинска бележника, млинара, двојицу питомаца подофицирске школе, црквењака, црквеног појца, апотекара, фотографа, надзорника путева, 5 адвоката, ветеринара, надзорника долме, чувара долме, шофера и двојицу слугу. Фашисти су у истребљивачком походу побили 25 учесника отпора. У геноциду у Жабљу истребљено је 44 чланова породице Чонкић, 26 чланова породице Капетанов (и слуга Мађар који није хтео да напусти газду), 23 члана породице Злоколица, 21 члан породице Чешљар, по 17 чланова у породицама Берић и Димић, 16 чланова породице Попов, по 15 чланова из породица Апић, Герић, Стојков, Чурин и Шокица, 13 чланова породице Радин, по 12 чланова породица Влаовић, Грос, Папић, Стојшин и Татарски, по 11 чланова породица Гостојић, Илић и Јовановић, по 10 чланова породица Варга, Латинкић, Милошев и Тешин, по 9 чланова породица Бељин, Вајс, Миличић и Шућов, 8 чланова породице Дивнин, по 7 чланова породица Везилић, Ивков, Јуришин, Марић, Риђички и Узелац, по 6 чланова из породица Благојев, Димитријевић, Дудић, Јанков, Каштихер, Кргин, Моргенштерн, Плавшин, Продановић, Радојчин, Савин, Татић и Угринов, по 5 чланова породица Грбић, Дунђерски, Леви, Плачкић, Пришић и Цветић и многи други.

Идентификована је 71 жртва из шајкашког села Лок. Убијено је 8 особа до 18 година старости (једно дете је имало мање од 10 година) и две особе преко 70 година. Током такозване рације мађарски фашисти су убили једног трговца и девет занатлија, чувара насипа, општинског подбележника, учитеља, лугара, инспектора фабрике у Црвенки, два гостионичара, једног подофицира, путара и полицајца. Истребљено је 7 чланова породице Васић, 4 члана породице Станишић, по 3 члана из породица Атанацков, Блажић, Јакшић, Клипа, Мићин и Томић, по 2 члана из породица Бугарски, Јаношевић, Огњенов и Прекрајац и по 1 члан из фамилија: Бугарин, Бурка, Видић, Дејак, Димић, Ђурђевић, Игић, Јовчић, Којић, Летић, Лочки, Мазаји, Марић, Марковић, Марчић, Миколинац, Мицић, Ненин, Обренов, Озволд, Павловић, Панић, Ралетић, Ратков, Субић, Сувачар, Татић, Убавин, Фекете, Ћурчић и Челић.

На основу расположивих података до сада је установљено да су хортијевске снаге у Мошорину побиле 252 жртве. Сачувани су бројни документи који сведоче о брижљивом припремању „чешљања терена“ много пре јануарског погрома. Сва трагедија и геноцидни план Pације се може сагледати увидом у број младих до 18 година, стараца и мирних обичних људи који су поклани. Многи злочинци, попут њихових саучесника са других стратишта, измакли су земаљској правди. Хортијевци су у Мошорину побили 64 особе до 18 година старости (од којих 28 деце до 10 година) и 4 особе преко 70 година, што процентуално чини 26.79% идентификованих мошоринских жртава. Поред домаћица и земљорадника, мађарски државни органи су у крвавом походу потаманили 3 студента, 2 гробара, 7 занатлија, 5 трговаца, 2 радника, полицајца, богослова, свештеника-протојереја, свештеникову служавку, једног професора, подбележника, учитеља, чувара канала и економа. Истребљено је 30 чланова породице Димитров, 17 чланова породице Белоцић, 15 чланова породице Каназир, 13 Ивановића, 11 Малетина, 9 чланова породице Ђурђевић, по 7 из породица Јовановић, Попов и Радић, 6 чланова породице Куруцин, по 5 Бедова, Иванића, Тубића, по четворо из породица Бањац, Етински, Јеловац, Ристин...

Мађарски крвници су у Темерину позвали Јевреје да се јаве у општину. Онима које нису затекли код куће послали су телеграм. Са Јеврејима су покупили двоје Срба и једну мешовиту породицу и ноћу их довезли у Жабаљ на обалу Тисе. Тај сурови злочин, тако својствен фашистичком истребљивачком уму, однео је 56 идентификованих жртава темеринске „рације“. Осим домаћица и земљорадника, фашисти су очистили Темерин од једног апотекара, 7 трговаца, инжењера хемије (активног учесника отпора), 2 службеника и 2 лекара. Међу жртвама су 4 особе преко 70 година старости и 10 особа до 18 година (7 испод 10 година) – што чини 25 посто темеринских жртава. Такав постотак у темеринском покољу даје хладнокрвном злочину посебну димензију и чудовишност! Истребљене су темеринске породице: Шосбергер (9 чланова), Кохут (6 чланова), Гусман (7 чланова), Дујмовић (5 чланова), Цилцер (5 чланова), Сиришки (4 члана), Хорак (4 члана), Рајнер (3 члана), Шлезингер (3 члана), Баркањ (2 члана), Видрих (2 члана), Трајер (2 члана) и по један члан из породица Вурумзер, Милер, Холцер и Штајнер.

У Тителу је фашистичка рација спроведена без буке. Приметно је да у погрому нису убијане жене и деца, мада је погубљен један малолетник. Фашисти су се окомили на црквењака, протонамесника, гостионичара, студента, надзорника канала, официра, лекара, учитеља, 2 трговца, једног радника, 4 занатлије, службеника, полицијског наредника, књижара, двојицу слугу, 2 чиновника, једног посредника и неколико земљорадника. Ухапшен је активни руководилац отпора Андраш Лукач и стрељан у Новом Саду. Побијени су чланови породица: Бозејац, Болманац, Мркушић и Тарањац (по 2 члана), Козарев и Лочки (по 3 члана), Блажин (5 чланова) и Чавић (4 члана) и по један члан из породица: Аврамов, Бајазет, Бечејац, Вла, Влашки, Деспић, Добромиров, Добросављев, Иванов, Јовановић, Каталин, Костић, Лалин, Лозанов, Лукач, Марински, Марков, Миланков, Милошев, Мутић, Недељков, Несторовић, Пајић, Панић, Парабућски, Пистора, Путник, Рончевић, Рошуљ, Секулић, Смедеревац, Соларов, Стефановић, Угодин, Хандлер и Шаркић.

Како је 30 посто Чуруга истребљено у Рацији, а идентификовано мање од половине жртава (1.179 од 3.500 према напису у „Слободној Војводини“ 1944. и прорачуну мештана), то се потпуно јасно може сагледати истребљивачка природа Хортијевог режима. Извршитељи Хортијевог налога о „рацији“ су леденог јануара 1942. потаманили 137 младића и девојака до 18 година (у тој омладини је 22 деце до 10 година) и 30 особа преко 70 година старости. Процентуално гледано, 14.11% младих и старих се налази у идентификованом броју жртава из Чуруга. Међу жртвама је 86 занатлија, 68 трговаца, 25 радника, 2 адвоката, 3 студента, 2 млинара, 2 службеника, рабин, шофер, 2 лекара, послужитељ, послужитељ у школи, 2 лекара, 2 оџачара, 2 свештеника, свирач, 13 гостионичара, 6 чиновника, 2 апотекара, техничар, општински бележник, 4 учитеља, 2 сточара, 3 поседника, инжењер агрономије, општински благајник, богослов, фијакериста, пивар, подбележник, срески начелник, 2 железничара, содар, рибар, чувар канала, много земљорадника и домаћица, као и 14 припадника отпора. Истребљене су следеће породице: Ивков (51 члан), Доловац (35 члана), Ћурчин (30 чланова), Лончарски (26 чланова), Туцаков (25 чланова), Лазић (24 члана), Вујков и Чупић (по 20 чланова), Рајков (18 чланова), Максимовић (17 чланова), Дражић и Милић (по 16 чланова), Милин, Радосављев и Срећков (по 15 чланова), Влаовић, Попов и Ћесаров (по 14 чланова), Ненадов (13 чланова), Ђурагин и Сегединац (по 12 чланова), Дабић, Ердевик и Николић (по 11 чланова), Драгин, Панков, Ратков и Тапавица (по 10 чланова), Смиљански и Стојков (по 9 чланова), Влах, Каленић, Каћански, Марјанов и Стеванов (по 8 чланова), Бирнбаум, Мартицки, Перић, Радишић, Ромчев и Стражмештеров (по 7 чланова), Васиљев, Јовановић, Кричков, Лампел, Латов, Мулић, Николин, Нинков, Новаков и Раднов (по 6 чланова), Благојев, Близанац, Васин, Иванов, Катић, Малић, Марштајн, Опачић, Петровић, Савић, Стојадиновић, Стојанов и Шијачић (по 5 чланова), Бобић, Вишковић, Димитријевић, Драгаш, Ђукић, Играчки, Кекић, Коленић, Малић, Миланов, Обрадов, Остојић, Павковић, Ружичин, Станојевић, Чекић, Чимбуров и Шпира (по 4 члана) и многи други идентификовани и неидентификовани. Према исказу једног сведока, фашисти су у Чуругу убили чак 3.800 људи, што је најбоље огледало лика и дела ратног регента Мађарске.

У Шајкашу је након божићне литургије мађарски официр дочекао мештане у порти и прочитао имена са списка који су саставили локални чланови Културбунда. Локални Немци су повели фашисте да ухапсе мештане који нису у цркви и Маргиту Шлезингер. Идентификовано је 39 особа (једна је имала преко 70 година). Поред земљорадника и домаћица, који су у већини жртве такозване рације у Шајкашу, уморен је један полицијски наредник и један студент (активни учесник отпора). Побијено је 4 особа из породице Кркљуш, по 3 Рајића и Ченејаца, по 2 члана породица Берић, Крстић, Миливојевић, Пачарић, Пејак, Плавшић и Путник и по 1 члан из породица: Бугарин, Бујандрић, Влајанков, Дујић, Ивков, Којић, Марић, Милновић, Огњенов, Павков, Панић, Ралетић, Сомборац, Столић и Шлезингер.

[Sasha1]

Новосадски геноцид

Хортијеве хорде погубиле су у такозваној Новосадској рацији преко 4.000 људи, од којих је мање од половинe идентификованo прегалачким ванинституционалним радом поклоника истине (идентификовано 2.062 особе по имену или појединим биографским одредницама). Међу жртвама је најмање 324 младих људи до 18 година (од чега 128 деце до 10 година) и 65 особа преко 70 година, што укупно чини 18.91% идентификованих новосадских жртава хортијевског геноцида. Поред бројних домаћица, убијена су 32 студента, 92 чиновника, 157 трговаца, 32 службеника, 20 адвоката, 19 лекара и 22 учитеља.

Да је геноцид како у Новом Саду тако и у другим местима апсолутно планиран и одобрен од Миклоша Хортија приметили су читаоци који су проучавали списак новосадских жртава. У Панчеву је 19. маја 2009. Саша Вељић приметио да је убиство Жигмунда Хандлера доказ више да су Хорти и његова влада иницијатори такозване рације. Да су највиши органи мађарске државе потпуно владали ситуацијом схватио је и Иван Ђорђевић из Перлеза 2. јула 2009. читајући имена породица истребљених у Новосадској рацији.

Жигмунд Хандлер је одјурио у Будимпешту када је започео покољ у Чуругу да интервенише код власти и објасни да је по среди нека грешка услед које страда недужно становништво. Хандлер и многи други нису могли да поверују да је безразложан масакр могућно извести у организованој Хортијевој држави. Будимпештанске власти су погубиле доктора Хандлера у затвору, а његова породица је побијена у Новом Саду трећег дана крваве Рације, 23. јануара 1942. Иван Ђорђевић запажа да је начин на који су се власти у Будимпешти понеле према Жигмунду Хандлеру један од кључних доказа да су сви органи мађарских власти – укључујући шефа државе - добро знали шта се дешава на терену.

Првог дана такозване „рације“ мађарска војска и жандармерија су уништиле најмање 45 особа од којих су најмлађи: Бернат Рајх (3 месеца), Руди Голдштајн (2 године), Бењамин Штајн (6 година), Ноеми Глик (7 година), Голдштајн Александров и Илонкин син (7 година), Мира Рајх (8 година), Андор Штајн (9 година) и Фрања Гринвалд (10 година). Другог дана покоља побијено је најмање 48 грађана од којих су најмлађи: Пуби Краус (стара 2 године), Мирко Краус (3 године), Марица Гонђа (6 година), Краус Јелисавета (7 година) и Шенбергер Малка (7 година). Трећег дана истребљивачког похода, 23. јануара 1942. истребљен је највећи број жртава „чешљања терена“. Остало је неумапћено и необележено стратиште „Штранд“ које служи искључиво за зимске и летње радости. Током протоколарних свечаности не спомиње се та кланица, једна од најстрашнијих у Другом светском рату, нити се каже иједна реч о убијеном Грку, 1.256 идентификованих жртава јеврејског порекла, најмање 40 жртава мађарског порекла, Ибру Пазаљи, не спомену се имена праведних шесторо жртава немачког порекла, две жртве пољског презимена (Метраш), најмање 20 особа руског порекла, најмање четворо Словенаца (Карел Мољк, Павел Ограјеншек, Ива Поточнић и Ђурђина Ченче), најмање 26 Буњеваца и Хрвата, једна жртва чешког презимена (Ваштар) и други који су идентификовани на основу до сада расположивих извора.

Значајно је да је у Новосадској рацији идентификовано 214 јеврејских омладинаца и 110 младих из других народа. Страховит број јеврејске омладине доказује посебан лов на Јевреје и Хортијево настојање да се додвори вођи нациста и његовим сателитима (такозваној НДХ и Словачкој) и истреби све Јевреје. Пошто се јављају тезе како највиши органи Мађарске нису знали ни имали утицаја на ток Рације на терену, важно је имати на уму први пасус Објаве после „рације“ коју је потписао војни командант, који каже да га је 23. јануара увече посетио градаоначелник са представницима грађана и замолио да „по завршетку истраге против комунистичких партизана и осталих непријатеља мађарске државе, коју нам је наредила мађарска краљевска влада, што пре успоставимо мир у граду“. Седницама мађарске владе присуствовао је и регент Мађарске.

„Рација“ у Србобрану

Приликом мучења грађана Србобрана, који су након априлског терора доживели нови талас невиђеног прогона 25. јануара 1942, од последица мучења издахнули су: трговац Паја Тамбурашев, учитељ Карло Флајшман и месар Исидор Шијачић.

„Рација“ у Кисачу

Дана 26. јануара 1942. Хортијеви фашисти су покушали да акцијом „рације“ похапсе кисачке партизане. Одвели су 150 становника, међу којима супруге партизана који су им целог рата успешно измицали. Већина интернираних Словака, према исказу Павела Бартока, није се вратила после „рације“.

[Sasha1]

Бечејска рација

Последња карика у ланцу ужасног геноцида је систематски покољ становика Бечеја. Пошто је град био чврсто у фашистичким рукама, наизглед није било разлога за масакр, али... Примамљивост пљачке и теза да за Србе постоје три места: „вешала, Дунав и Тиса“ нису давали мира фашистима, упркос томе што је међу мађарским становништвом постојао отпор погрому. Многи нису послушали добронамерна упозорења мађарских суседа да се склоне, пошто нису веровали да је тако нешто могућно у градићу који одувек има складне односе. Штавише, пред рат је Бечеј врвео од антифашистичке омладине организоване у СКОЈ и бројног чланства комунистичке партије. Пошто нису успели да међу људима изазову злу крв, фашисти су се досетили да истребе и опљачкају онолико колико им се прохте.


Иако је цео град после рата био свестан да је у Тису бачено „преко 300 људи“ , напори на фалсификовању историје уплели су се и у погледу Бечеја са циљем да се број смањи испод 300. До сада су идентификоване 373 жртве. Град је крајем јануара 1942. изгубио 29 младих до 18 година старости (од којих двоје деце испод 10 година) и 4 особе преко 70 година (8.84% бечејских жртава). Фашистички окупатори Бечеја су бацили под лед подбележника општине, војног референта, грађевинског предузимача, 44 трговца, 13 чиновника, 3 радника, 4 службеника, 15 занатлија, 5 лекара, 2 студента, 2 матуранта, једног гостионичара, 3 економа, једног књиговођу, 2 месара, шпедитера, 4 адвоката, једног предузетника, професорку француског, бродског крмара, полицијског наредника, просјака, послужитеља у бечејској синагоги, једног машитинсу, извозника, путара, једног инжењера, адвокатског приправника, кантора и једног наредника, домаћице и земљораднике. Четири жртве су активни припадници отпора хортијевском фашизму. Истребљено је 16 чланова породице Клајн, 9 чланова породице Пик, 8 чланова породице Дарваш, 7 Остојића и 7 Пилишера, по 6 чланова породица Блајер, Гискан, Гутман, Дорословачки, Петровић и Чиплић, по 5 чланова породица Боаров, Брандајз, Вајс, Војновић, Живков, Кениг, Шајнбергер, по 4 из породица Живков-Аксин, Кереџин, Милованов, Мишковић, Ревеш, Тенер, Џигурски и Шотен, по 3 члана из породица Балинт, Бергер, Борош, Вајнбергер, Гагић, Гложански, Деак, Ђорђевић, Зихерман, Јечански, Кекић, Кон, Милер, Настасић, Поповић, Рафаел, Санаг, Свирчевић, Ћуркић, Холендер, Хорватски, Црвени, Шварц, Шолт, по 2 члана породица Бакић, Берко, Вујић, Гавриловић, Гомбош, Грчић, Дамњановић, Димитров, Дујин, Живков-Бајин, Каћански, Кардош, Ковачев, Кох, Минкус, Мркшић, Патаи, Савић, Секулић, Соргер, Станисављевић, Стефановић, Стојачић, Тодоровић, Фаркаш, Хуберт, Шенауг и Шпицер и по 1 члан из породица: Бабовић, Баничевић, Бартуш, Беда, Бегечки, Берић, Бикар, Божић, Бошковић, Булат, Буњевачки, Вагнер, Валднер, Вашчић, Врачарић, Вујанов, Гаврић, Генка, Главарданов, Госпођиначки, Грос, Дабић, Давидовац, Димитријевић, Дрндарски, Додић, Дунђерски, Живанчев, Живков-Попов, Исаковић, Јелкић, Кадић, Каназир, Капамаџија, Кевари-Брандајс, Кобиларев, Кодић, Краус, Крпенски, Лалић, Ласло, Леваи, Леви, Лепојев, Мађар, Марић, Матић, Машић, Миковић, Миловановић, Нађ, Нафтали, Николић, Павков, Пијић, Пинто, Пирошки, Полак, Попадић, Попов, Попов-Живков, Радишић, Рајтер, Рељин, Речо, Розенберг, Рус, Самоловац, Семе, Симин, Словачки, Станков, Стојаков, Стојанов, Стојишић, Стојшић, Стокић, Страјинић, Стројинов, Тајковић, Тамаш, Тичински, Томин, Трајковић, Трбић, Ференци, Филиповић, Фриго, Хаваш, Хоровиц, Чаленић, Черњец, Шведић, Шнабл и Шомођи.

Прикривање размера геноцида

Министар у Хортијевој влади, Миклош Калаи, „признао“ је на заседању мађарског парламента да је убијено 2.550 Срба.

После Новосадске рације хортијевске власти су образовале Комисију за попис имовине. У присуству два сведока представници комисије су пописивали иметак „несталих“ са циљем да га присвоји држава.

Према изјави мађарске владе, до 27. јануара 1942. убијено је 6 до 7 хиљада Срба.

Регент стоји иза покоља

Неки тешко прихватају да је регент Мађарске знао за Рацију. Радије верују да су геноцид починиле војне трупе без Хортијевог знања и одобрења. Међутим и „неверне Томе“ остаће без аргумената пред доказом који је открио енглески историчар Макартни. Тај писани документ недвосмислено указује на то ко стоји иза покоља нашег становништва у Бачкој!

Када се у Мађарској очекивало покретање судског поступка против виновника Новосадске рације, Хортијев шев Војне канцеларије, генерал Лајош Керестеш-Фишер, брат тадашњег министра унутрашњих послова, пише охрабрујућу поруку једном од главнооптужених - Ференцу Фекетехалмију Цајднеру. У писму које је Макартни пронашао после рата Хортијев шеф војне канцеларије поручује Цајднеру: „Чак и ако буде отворена истрага, Хорти ће стајати иза Вас“.

Допис Цајднеру прецизно осликава чудовишно лицемерје Миклоша Хортија! „Чак и ако буде“ - указује да Хорти ради свим силама да се истрага не покрене! Стога није чудо што ће касније наложити да се она обустави. „Хорти ће стајати иза Вас“?! То ће рећи: стајаће иза убица, пљачкаша, силоватеља, антисемита, србомрзаца и словеномрзаца које је предводио Цајднер!
Писмо Хортијевог шефа Војне канцеларије раскринкава намесника Мађарске и целовито приказује геноцидно лице и мржњу према свему што није мађарско - „непоузданим елементима“ за које он нема ни трунке осећања или милости!

Крах на Источном фронту

У бици за Стаљинград совјетска војска је у општој офанзиви закачила мађарске трупе на Дону око Вороњежа. У борбама од 12. до 30. јануара 1943. Друга мађарска армија је изгубила 147.971 војника, што је последица Хортијевог политичког савезништва са Хитлером.

[Sasha1]

ПОГЛАВЉЕ ПЕТО
УТРО ПУТ СТРЕЛАСТИМ КРСТОВИМА

Када Хитлеру више није од користи због тежњи да се приклони западним савезницима, Хорти је неутралисан 19. марта 1944. Хитлер 22. марта поставља чисту нацистичку владу. Забрањене су грађанске партије, Хортијева опозиција. Јеврејима је наређено да носе жуте траке. У априлу су отворена сабирна гета, а у лето почињу масовне депортације у немачке логоре смрти. Убијено је 220 од 240 хиљада депортованих мађарских Јевреја.
Јула 1944. поражена је Прва мађарска армија код Љвова. Нацистичка Мађарска и НДХ, после капитулација (августа и септембра) Финске, Бугарске и Румуније, остају једини Хитлерови сателити. Хорти 15. октобра чита радио проглас о примирју и сарадњи мађарске војске на фронту са совјетским трупама. Та упутства генералштаб није пренео зато што је војска запоседнута пронацистичким кадром. Исте ноћи немачки падобранци заузимају краљевску палату и присиљавају регента да потпише регентска овлашћења за Ференца Салашија.

Ференц Салаши, Хитлеровац до сржи, прогласио је мобилизацију људи од 14 до 60 година старости. Око 80.000 будимпештанских Јевреја је послато у немачке логоре смрти. Златне резерве народне банке су пренете у Немачку, а фабричка постројења демонтирана са истом намером. Салаши је припремао потпуну евакуацију мађарског становништва у Немачку. Током његове тоталитарне владавине нацистичке руље су побиле 10.000 политичких противника. Хортијева власт утрла је пут до сада најгорем нацисти у историји мађарског народа.

ОПСЕДНУТ РЕВИЗИЈАМА ГРАНИЦА

Некадашњи врховни обавештајац у Хортијевом генералштабу, Ђула Кадар, у мемоарима је објавио битну Хортијеву одлику: „Морао сам, као човек који је све изблиза пратио, да учиним један шири осврт на ту нашу неславну прошлост и наопаку политику и покушам да објасним како је таква политика морала да пропадне. Хтео сам да на многим примерима прикажем све дубљи глиб и сву немоћ у коју је западала Хортијева политика, да подвучем безизлазност једног система који је једини свој циљ видео у ревизији граница“.

Анализирајући Кадарове написе аутор који је са њим лично разговарао закључује да „оно најбитније што је карактерисало Хортија и његове гарнитуре од умерених до крајње агресивних и било им заједничко: да су у часовима када су сматрали да могу нешто да ушићаре у спрези са политиком јачег од себе (то је била најпре политика Мусолинија а потом Хитлера, односно једно време обојице диктатора) апетити ове иредентистичке клике расли су до неописивих размера. Тада су они губили везу са стварношћу и срљали у пропаст коју им је нудила погрешно пројицирана визија Мађарске какву су желели и хтели; а када им је стварност уништила сва надања и сахранила све снове, тада – чак ни у часовима највећег очаја – нису смогли снаге да се кретање према трагедији читаве једне нације барем донекле преусмери“.

[Sasha1]

ПОГЛАВЉЕ ШЕСТО
ВАСКРСЕЊЕ ХОРТИЈЕВЕ ИДЕОЛОГИЈЕ

Чланак Предрага Ластића, потпредседника Српске самоуправе у Будимпешти, изазива забринутост по питању односа мађарског народа и државе према Србији и Србима. Између осталог, српски народ је сатанизован у мађарским историјским уџбеницима у којима се мањинске заједнице „ретко спомињу и то често у негативном контексту“, а за Србе је резервисано да се „једини спомињу искључиво у негативном контексту“. Анкета међу студентима у Мађарској 2000-те је показала да осећају највећу одбојност према Србима. Историја нас учи да су управо млади погодни да се претворе у највеће убице зарад националних идеала.

Након Другог светског рата одузете су богомоље Српској православној цркви (у периоду 1948-1953) и вероисповедне школе подржављене. Аутономија српских школа је укинута, а установе и задужбине (Текелијанум, Ангелинеум и Боздина задужбина) подржављене. Две трећине уметничких дела и црквених предмета је нестало. На крају Првог светског рата од 70ак цркава остало је око 40. Неке су продате верским заједницама када је српско становништво прешло у новостворену југословенску државу. У Барањи се највише проредио српски национални корпус, па је неколико цркава порушено. После Првог светског рата две трећине до три четвртине од 25-30.000 Срба је из тријанонске Мађарске оптирало за Југославију.

Године 2005. уведена је обавезна употреба мађарског језика у раду мањинских заједница и тако законски уређена асимилација преосталог српског становништва. Званично се у Мађарској не зна шта се догодило са 37 споменика српске културе: гробницама, гробљима, споменицима, затворима и логорима из два светска рата. Према последњем попису становништва из 2001, 50% изјашњених Срба припада православној цркви.

Неки нови Хортијевци?

„Вечерње новости“ (рубрика „Свет“) 7. јуна 2009. објављују чланак под насловом „Опасне игре са границама у Европи“. Бивши мађарски премијер Виктор Орбан позива припаднике мађарских заједница у суседним земљама да на изборима за Европски парламент пошаљу што већи број посланика који ће се залагати за „мађарску ствар која је неодвојива од аутономије“. Подстичући сународнике на борбу за интересе Карпатске котлине (то ће рећи велике Мађарске), лидер опозиционог Фидеса је изазвао подозрење суседа. Да то није први пут види се из реченице: „Жал Пеште за земљама изгубљеним у Првом светском рату, поново је узнемирио комшије“.

КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ

У Саопштењу број 89, Државна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача наводи злочин принудног регрутовања становништва Барање и Бачке у мађарску војску. Први на листи кривих је „Хорти Миклош, регент Мађарске и врховни заповедник војске“. Затим су наведена имена министра војног, шефа генералштаба, начелника генералштаба и других. Државна комисија је сачинила тај запис о злочинима Миклоша Хортија и његових сарадника 13. јануара 1946. Саопштење је (Деловодни број 298/46) потписао председник комисије, доктор Душан Недељковић, професор Универзитета и секретар, доктор Иван Гргић, адовкат.

Државна комисија је са истим потписницима у Саопштењу број 90 закључила да за „систематско уништавање нашег становништва путем зверског спровођења ропскога рада над њим од стране мађарских окупатора“ кривицу сноси неколико лица, пре свих „Хорти Миклош, регент Мађарске и врховни заповедник војске“. У завршној речи саопштења, такође сачињеног 13. јануара 1946. (Деловодни број 299/46), наглашено је да у погледу наведених учесника у том злочину комисија „сматра да сви они мораји бити изведени пред суд наших народа да би искусили праведну казну“.

Покрајинска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача у уводној речи саопштења из 1946. наводи да су „Хорти и његови сарадници вероломно и мучки напали нашу територију под изговором да `отворе врата од тамнице у којој се налази преко триста хиљада њихове браће`, а стварно су примили под своје окриље шовинистичко-мегаломански и фашистички олош. Тако удружени `ослободиоци` на територији Бачке и Барање створили су заиста не само тамницу него и велику гробницу у којој су покопали десетине хиљада војвођанских синова“. Комисија спомиње 50.000 мртвих на разним стратиштима и преко 280.000 прислино интернираних, мобилисаних, хапшених и злостављаних жртава Хортијевог терора. У првом поглављу извештаја наводи се да су сви злочини Хортијеви и његових сарадника учињени „масовно, плански и смишљено“, а жртве су ненаоружани, мирни и недужни људи, „словенско и јеврејско становништво“. На крају исцрпног извештаја, у поглављу „Списак досад утврђених истакнутих ратних злочинаца: војска, жандармерија и полиција“, комисија као првог кривца наводи „Horthy Miklos, regent Mađarske“.

По питању криваца за жртве априлског упада у Бачку и Барању 1941. Покрајинска комисија закључује да се „као ратни злочинци морају судити и осудити: Хорти Миклош, регент Мађарске као врховни заповедник мађарске војске...“ и друга војна лица.

Крив попут нацистичких вођа

Комитет главних тужилаца Међународног војног суда у Нирнбергу у процесу против нацистичких злочинаца први пут употребљава и дефинише израз „геноцид“. Гледано из сваког угла, дефиниција савршено одговара владању Миклоша Хортија. Комитет је одредио да су оптужене нацистичке главешине „спроводили намерни и систематски геноцид, тј. истребљење расних и националних група против цивилног становништва извесних окупираних области у циљу да униште одређене расе и класе становништва и националне, расне или религиозне групе, нарочито Јевреје, Пољаке (у нашем случају Србе), Цигане и друге“.

Шта је суштина геноцида - његова правна природа? И у том погледу профил злочинца Хортија до танчина одговара суштини. Геноцид је као правни термин искован у међународном кривичном праву доношењем Конвенције Уједињених нација из које национална законодавства црпе регулативе. Суштина геноцида су два елемента: убиство, уништење или истребљење и национално, расно или верско порекло и припадност уништаваних. Без кумулативног постојања та два обележја кривично дело се не сматра геноцидом него третира као злочин друге врсте. Суштина геноцида је да истребљивач предузима низ мера и активности повезаних у један систем са јасним циљем да физички или биолошки потпуно или делимично истреби националну, расну, верску или етничку групу. Дакле, геноцид се одликује систематичношћу у уништавању етничких или верских група за разлику од спорадичних ратних злочина. У деловању Миклоша Хортија потпуно су се испољила оба обележја кривичног дела геноцида.

Измакао Московској декларацији

Светске силе (САД, Велика Британија и СССР) донеле су Московску декларацију 30. октобра 1943. са решеношћу да после рата злочинци буду испоручени и кажњени по законима земаља у којима су починили злочине. За злочине који нису везани за одређена места одлучено је да потпадају под надлежност међународног суда. Предвиђена правда није обухватила Хортија и многе мађарске злочинце, међу којима је Шандор Кепиро који слободно живи у Будимпешти у Улици Леа Френкела 78.

Још је занимљивије да Статут Међународног војног суда у Нирнбергу подразумева злочине које је починио геноцидни намесник. То је први документ који је објединио кривична дела против човечности и међународног права. Члан 6. прописује да је тај суд надлежан за дела:

- злочина против мира, који подразумева планирање, припремање, започињање или вођење агресорског рата или рата којим се крше међународни уговори, споразуми или гаранције, или учествовање у заједничком плану или завери за извршење неког од тих дела

- ратних злочина, под којима се сматра повреда ратних закона и обичаја: убиство, злостављање, одвођење на принудни рад или одвођење цивилног становништва окупиране територије или у окупирану територију из било ког разлога, затим пљачкање јавне или приватне имовине...

- злочина против човечности у које спадају: убиства, истребљење, поробљавање, депортација и остала нечовечна дела извршена против било ког цивилног становништва пре или за време трајања рата; прогањање на политичкој, расној или верској основи.

Мађарски кривични законик из 1978. (члан 156. став други) предвиђа да лице које припрема геноцид „врши кривично дело и биће кажњено лишењем слободе у трајању од 2 до 8 година“. Кривични закон Португалије из 1982. у делу о кривичним делима против мира и човечности (члан 189.) наводи да се под кривичним делом геноцида и расне дискриминације подразумева „убиство члана друштва или групе“ и „тежак напад на физички или психички интегритет чланова друштва или групе“. За лице које почини то кривично дело предвиђена је казна „лишења слободе од 10 до 25 година“.

Крив по међународном праву

Члан 4. у Конвецији Уједињених нација о спречавању и кажњавању злочина геноцида јасно назначава да ће сви починиоци геноцида и других кривичних дела предвиђених Конвецијом сносити одговорност, макар били „државници, службеници или приватна лица“. Иако је Конвенција донета 1948. (за Хортијева живота), државник Мађарске није положио рачун за многобројне систематске злочине геноцида. Ово је тим пре индикативно и још већа неправда према жртавама ако пођемо од члана 11. Статута Међународног војног суда у Нирнбергу, који је увелико утицао на коначни текст Конвенције и изричито каже: „Службени положај оптужених, било као шефова државе или као одговорних службеника у државним надлештвима, неће се сматрати као разлог за ослобађање од одговорности или за ублажавање казне“.

Изменама кривичног законика бивше Југославије 2. априла 1965. укинута је могућност застаревања злочина геноцида и ратних злочина. У делу „Незастаривост кривичних дела геноцида и ратних злочина“ новим чланом 134а одређено је да кривично гоњење и извршење казне према таквим починиоцима не застарева.

Законским декретом број 27, Мађарска је 1964. прогласила да гоњење ратних злочинаца и извршење казне не застарева ако је за њих изречена казна 15 година робије или тежа.

Миклош Хорти је умро 9. фебруара 1957. у Португалији. У тестаменту је завештао да његови посмртни остаци не буду враћени у родно место док из Мађарске „не оде и последњи руски војник“. Две године после повлачења последњих руских војника Хортијеви потомци су извршили његов аманет 1993.

Не застарева по међународном праву

Југославија је 1970. ратификовала још једну међународну конвенцију и у општим одредбама Члана 100. Кривичног закона предвидела да кривично дело геноцида не застарева. Конвенција о незастаревању ратних злочина и злочина против човечности прописује да такви злочини не застаревају без обзира на датум када су почињени! У Конвенцији су набројани злочини санкционисани Статутом Међународног војног суда у Нирнбергу. Члан други Конвенције прописује да представници државних власти, подстрекачи злочина геноцида и представници државне власти који толеришу такве злочине потпадају под одредбе о незастаревању злочина геноцида.

Према важећем међународном праву дефинисаном у Конвенцији о незастаревању ратних злочина и злочина против човечности (усвојена 27. новембра 1968, ступила на снагу 11. новембра 1970) , Миклош Хорти крив је за подстрекавање геноцида над немађарским народима и што је као мађарски државник толерисао геноцид не спречивши га ниједним чином и касније помажући ослобађање криваца. Злочини Миклоша Хортија нису застарели.

[Sasha1]

Оптужница из пера Жилинског

Сазнавши за покоље у Шајкашкој, Ендре Бајчи Жилински се обраћа председнику владе Ласлу Бардошију пошто је из поузданих извора имао податке да ће хортијевска војска починити злочине и у Новом Саду. Доставио је допис о томе Бардошију 21. јануара 1942, што значи да је било довољно времена да се нови злочини предупреде да је постојала воља највиших мађарских власти. Уместо тога - клање народа у Новом Саду и Бечеју!
Иако се обично мисли да се Жилински обратио регенту мислећи да овај није упућен у збивања на „терену“, за такве тврдње нема очигледних доказа. Извори информација Жилинског потичу што из кругова мађарске војске што од српских пријатеља у Бачкој, па је мало вероватно да интелигентан човек не претпостави да је личност на Хортијевом положају добро упозната са развојем догађаја у држави. У Меморандуму Хортију описан је погром у Шајкашкој и скренута пажња да у Новом Саду „цео погром био је подло срачунат, унапред припремљен, о чему постоје небројени докази“. „У неким улицама су истребили читаве српске и јеврејске породице“ опажа народни посланик Жилински и тврди да неко мора да буде одговоран.

Током седница фашистичког парламента Жилински неуморно захтева одговорност ризикујући личну сигурност. Његов Меморандум представља најбољу оптужницу против регента Мађарске коју никада није подигао ниједан суд. „Колико ја знам“ пише Жилински „за ових хиљаду година није у Мађарској било званичног погрома који би покренули или на којем би сарађивали државни органи... Отворени званични погром без подизања оптужбе и са искључивањем одбране, масовно убијање великог стила може историја у Мађарској да забележи јануара 1942. године и то на вечиту срамоту Мађарства, нације, мађарске правне државе, мађарског духа, човечности и на хришћанско надахнуће светостефанског европејства...“

У поднаслову „Политичка и кривична одговорност“ Жилински тврди: „Неко мора да буде одговоран за ове неисказане гнусобе и срамоте, неко мора да сноси одговорност за шајкашки и новосадски погром обављен иницијативом, одобрењем и сарадњом војске, штавише, многи морају да одговарају: неки политички а неки кривично. Политичку одговорност морају на себе да приме министар председник и влада, односно министар војни, министар унутрашњих послова и министар правде. Из политичке одговорности произлази и њихова дужност да без икаквих спречавања и без милости отворе пут остварењу кривичне одговорности, а у првом реду ради рашчишћавања питања ко је био најглавнији фактор који је овај погром покренуо и потхрањивао. Јер, наиме, шајкашки погром, према мојим обавештењима, трајао је од 5. до 20. јануара, а новосадски од 20. до 23. јануара. Прво се мора уништити главни аранжер, па тек онда они ситни садисти“.

„Главни аранжер“ није уништен, нити се о њему смело чути у школама, српској и јеврејској историји, протоколарним комеморативним говорима. Узалудан је остао вапај поштеног човека за правдом. Меморандум Хортију је трајно сведочанство о најужаснијој епизоди мађарске историје. Народи које је истребљивао Миклош Хорти имају моралну обавезу да од заборава отргну заборављеног злочинца и његове безбројне злочине над нама!

„Према мом најдубљем уверењу, за акцију је куцнуо последњи час!“ завршава европски великан обраћање Хортију 4. фебруара 1942!

Последњи час да се од заборава отргне Миклош Хорти, један од највећих убица у историји човечанства, убрзано истиче! Рехабилитација злочинца повлачи неминовну рехабилитацију и оправдање злочина. Они који забораве своју историју долазе у опасност да је понове и да им се понови.