Elementi uskršnjih običaja

[Sasha1]

Paganska boginja Ištar

Uskrs se na engleskom zove „Easter“. „Easter“ je malčice izmenjena engleska verzija imena stare asirsko-vavilonske boginje Ištar koja potiče iz drevne teutonske mitologije gde je poznata kao „Ostern“. Feničani su je zvali Astarte (Astarota). Astarta (Ištar) je mitološka supruga boga sunca-Vala. Svevišnji Bog u Bibliji (Starom zavetu) proglašava kult boga Vala najodvratnijim paganskim idolopokloničkim običajem.

Haldejska pozadina

Aleksandar Hislop, Dva Vavilona: „Uskrsu na samom čelu piše njegovo haldejsko poreklo. Uskrs („Easter“) je glavom i bradom Astarta. To je jedna od titula boginje Beltis, carice nebeske...“ (str. 103).

Drevni narodi su nadenuli različita imena istim paganskim božanstvima. Feničani su tu boginju zvali Astarta. Na spomenicima u staroj asirskoj prestonici Ninivi, koju je otkrio Lajard prilikom arheoloških iskopavanja (Ostin Lajard Niniva i Vavilon, tom II, str. 629), ta boginja se pojavljuje pod imenom Ištar. Bog Val (iz Starog zaveta) je poznat i po imenu „Moloh“. Zbog prinošenja žrtava Molohu Solomonovom sinu je bilo oduzeto izrailjsko kraljevstvo.

Val - oličenje sunca - je glavno božanstvo u drevnom haldejskom idolopokloničkom sistemu obožavanja sunca, a Astarota je njegova pratilja, odnosno žena. Hislop: „Festival poznat kao Uskrs, o kojem piše 'Istorija Crkve', u trećem i četvrtom veku se prilično razlikovao od ovog koji danas slave rimska i protestantske crkve. U to vreme taj praznik nije bio poznat po imenu koje ukazuje na boginju Ištar i vaskrsnuće boga sunca, nego se zvao Pasha! Mnogi koji ispovedahu hrišćansku religiju su svetkovali Pashu od najranije pojave hrišćanstva. U početku se Pasha slavila kada i jevrejski Pesah – na dan kada je razapet Hrist. Pasha nije idolopokloničkog karaktera, niti joj prethodi post“ (Ibid., str. 104).

Post

„Stoga treba znati da nikakav post nije postojao dokle god je izvorna crkva držala do svog savršenstva“ (5. vek, Johanes Kasijanus, Prva teološka konferencija (glava 30).

„Običaj četrdesetodnevnog uzdržavanja u postu je direktno preuzet od poklonika vavilonske boginje Ištar. Takav prolećni post još drže Jezidi, paganski obožavaoci đavola u Kurdistanu, koji su taj običaj nasledili od svojih nekadašnjih gospodara - Vavilonaca. Meksički pagani su se pridržavali četrdesetodnevnog posta koji se slavio i u Egiptu“ (Hislop, Dva Vavilona, str. 104-105).

U Egiptu se četrdesetodnevni post upražnjavao izričito u slavu boga Ozirisa, u Siriji poznatog kao Adonis a u Vavilonu kao Tamuz (Džon Lendsier, Sabejska istraživanja, str. 111-112).

Svi narodi su vremenom izbacili Pashu koju je Bog zauvek uspostavio kao spomen na smrt istinitog Spasitelja i zamenili je paganskim festivalom koji služi kao pomen krivom „spasitelju“ i posredniku između Boga i ljudi - Valu - bogu sunca koji nosi ime po svojoj mitskoj ženi boginji Ištar! Ištar je niko drugi do carica iz starog veka Semiramida koja se prevarom podmetnula za ženu boga sunca i postala paganski idol – „carica nebeska“.

Farbanje jaja

Obojena jaja igraju određenu ulogu u mističnim obredima starog Vavilona. Reč je o još jednom paganskom običaju. Edvard Dejvis u knjizi Mitologija i obredi britanskih Druida piše da su stari Druidi svuda sa sobom nosili jaja pošto je to sveta amajlija njihovog idolopokloničkog reda. Jaja su svetinja mnogih drevnih civilizacija i sastavni deo religijskih ceremonija starih Egipćana i naroda na Bliskom istoku.

“Jaja su se kačila u egipatske hramove. Bunsen skreće pažnju na svetovno jaje, simbol bujnog života koji izvire iz usta velikog boga egipatske zemlje. Iz mističnog vavilonskog jajeta koje je sa neba palo u reku Eufrat izlegla se Venera Ištar. U Egiptu su ofarbana jaja predstavljala sveti uskršnji prinos. Isti običaj se održao do današnjeg dana u Kini i Evropi. Uskrs, odnosno proleće slavi se u čast preporoda neba i zemlje“ (Džejms Bronvik, Egipatska verovanja i savremena misao, str. 211-212).

U Novom zavetu nema spomena o bojenju jaja za Uskrs.

Bogosluženje na uranku

Uskršnja služba prilikom izlaska sunca? „I on (BOG) mi reče: Vidiš li to, sine čovečji? Videćeš i druge još veće gadosti“. Jezekilj je upravo video one koji se smatraju Božjim narodom kako obožavaju idole. „I odvede me (u viziji) u unutrašnji trem doma Gospodnjega. I gle, na ulasku u hram Gospodnji, između trema i oltara beše oko dvadeset i pet ljudi okrenutih leđima ka hramu Gospodnjemu, a licem k istoku; i oni se klanjahu suncu prema istoku. I on mi reče: Vidiš li to, sine čovečji?“ (Jezekilj 8:15-18). Običaj identičan onome što milioni ljudi izvode u ranim jutarnjim satima na Uskršnju nedelju - bogosluženje dok izlazi sunce! Tokom tog obreda stoje licem prema istoku dok se sunce pomalja iza horizonta i klanjaju se bogu sunca i njegovoj mitskoj idolopokloničkoj pratilji boginji Ištar! Verujući da je reč o hrišćanskom običaju, svakog Uskrsa milioni ljudi učestvuju u identičnom obliku drevnog sistema obožavanja sunca i klanjaju se bogu sunca - Valu.