POMEN ŽRTVAMA NA ŠTRANDU 23. JANUARA 2010.

[Sasha1]

ИЗВЕШТАЈ О КОМЕМОРАЦИЈИ НА ШТРАНДУ 23. ЈАНУАРА 2010. ГОДИНЕ

Идеја за такав гест постојала је одавно у круговима чланова Друштва за очување сећања на Холокауст (од којих су многи и чланови Меморијалног друштва „Рација 1942“), посебно од тренутка када је схваћено да градске власти Новог Сада неће учинити ништа да измене протоколарну праксу обележавања Рације. У последњи час је на иницијативу Мине Јуришин одлучено да се на Штранд позову сви добронамерни људи на годишњицу најгорег покоља у Новом Саду. Такође је одлучено да се у том чину придружимо Српском народном покрету „Светозар Милетић“ које традиционално на Штранду одржава парастос жртвама Рације 23. јануара сваке године. Пошто је то заједничка црта са тим покретом, а не желећи да се грађани деле у сећању на наше заједничке жртве, наглашено је у позиву да је организатор СНП „Светозар Милетић“ и наведено да се Меморијално друштво „Рација 1942“ тој иницијативи придружује.

Око 16 часова у суботу поподне 23. јануара 2010. почео је да се окупља народ. Чуружани су пристигли међу првима. Целе претходне ноћи вејао је ситан снег, као и у току дана, тако да је Штранд био прекривен снежним покривачем, а и температура је тих дана падала испод нуле. Делегација СПОа је такође дошла међу првима, а током комеморације је примећен и представник омладине ДСС-а. Појавила се и делегација ветерана са једном сузом, као и Александар Зивчевски са сузом коју је у име Меморијалног друштва наручила Мина Јуришин.

Током комеморације било је грађана који су пристизали (као на пример Немања Боричић, Предраг Прица и Данило Мицић). Приметно је било присуство млађег света (многи су преко Интернета сазнали за скуп) а укупно је било око 120 људи. Треба нагласити да ништа мање није било људи него на Кеју, а бројности на Кеју допринеле су званичне делегације и гимназијалци које је Александар Вељић анимирао да дођу са ружама, тако да је услед тога бројност на Кеју била већа, али не у неким значајнијим размерама.

Око 16 часова на Штранд је стигла група људи из српског народног покрета са свештеником. Тада су се присутни запутили до широког пања који гледа на Дунав и налази се наспрам главног улаза на Штранд. У Дунаву се у то време сјатило мноштво галебова. Током парастоса богослов Илија Анђелић је учествовао у верском обреду. Скоро сви грађани су имали упаљене свеће.

Након верског обреда скупу се обратио председник Извршног одбора „Милетића“ Милан Јапунџић, који се критички осврнуо на послератни однос према жртвама и на постојећи режим. Током његовог говора једна жена је изјавила да је то политичка манипулација и напустила скуп са још два мушкарца. Са собом су понели сузу коју су спремили да положе крај пања.

Александар Вељић је био припремио писане белешке за сваки случај (пошто се о програму није могло договорити унапред са „Милетићем“ будући да им електронске адресе не раде а мобилни телефони нису доступни). Како је у консултацији са Мином Јуришин током самог парастоса од ње чуо да неминовно мора да одржи говор, то се током верског обреда лагано померио ближе пању. Говор господина Јапунџића после парастоса био је изречен не тако громким гласом и није се чуо најбоље.

Након што је господин Јапунџић завршио говор, Александар Вељић је иступио и обратио се скупу. Његово обраћање деловало је скоро као потпуно изненађење за присутне који нису очекивали тај говор. Громким гласом Вељић је емотивно говорио и током говора се окретао на све стране где су стајали његови суграђани и видео озарена лица многих, што га је веома охрабрило. Једина упадица дошла је од Данила Мицића који је узвикнуо: „Реци већ једном тај број!“ Мицић је мислио на број жртава Рације који се годинама крије, а био је прилично изнервиран што је и господин Јапунџић споменуо превазиђену бројку од 1.300 људи!

Након Вељићевог говора јавио се старац који је затражио три минута, те је започео жалопојку како СУБНОР није позван и како су ти људи ослобађали овај крај...

Вељић је те вечери дао изјаву за ТВ Панонију и ТВ Војводину. Новинар ТВ Војводине је био посебно погођен Вељићевим коментаром да ко зна шта ће бити пуштено приликом монтаже, па је након емитовања разговарао са Вељићем пола сата телефоном о уређивачкој политици, атмосфери у ТВ Војводини и недостатку добре воље за неке ствари.

Од особа које су присуствовале скупу један момак се касније јавио преко Интернета да се захвали што је за скуп сазнао на тај начин. Од других људи који су познати овом аутору, били су:

1. Ержика Пап Рељин, која је дискретно стајала у задњем реду, а колеги са ТВ Војводине скренула пажњу на шта да стави акценат. Ове године није било документарне емисије ТВ Војводине на тему Рације, а чини се као да је све учињено да се уруши изванредна и до сада најбоља емисија коју је управо та новинарка направила прошле године.
2. Немања Старовић, портпарол СПО-а. Сви представници странака држали су се достојанствено, као што приличи помену жртвама.
3. Мирослав Пиљић, представник СПОа из Каћа.
4. Илија Анђелић, богослов из Ковиља који служи и у чурушкој православној цркви
5. Милан Радомир, председник Меморијалног друштва
6. Радмила Радомир
7. Госпођа из Сремске Каменице која је хтела књигу о Рацији
8. Александар Зивчевски, члан жабаљског општинског већа задужен за урбанизам
9. Данило Мицић, архитекта
10. Марко Марковић, студент ФТН-а из Шапца
11. Немања Боричић, студент психологије из Трстеника
12. Предраг Прица, радник обезбеђења
13. Мина Јуришин, секретар меморијалног друштва
14. Боривој Божанић, рођак неких жртава Рације
15. Мита Бугарски, фамозни партизан који је протестовао око непозивања СУБНОР-а и којем је Александар Вељић рекао да их град не зове јер никоме нису потребни, а не зову ни омладину која такође није потребна властодршцима
16. Бранислав Милић Шумарев, чије је лице било посебно озарено срећом док је слушао говор Александра Вељића
17. Рођака Слободана Чонкића (Петровић јој је презиме)
18. Супруг рођаке Слободана Чонкића, Петровић
19. Немања Предојевић, председник Ђачког парламента „Змај Јовине“ гимназије (једини гимназијалац на том месту)
20. Алма, новинарка ТВ Паноније
21. Сниматељ ТВ Паноније
22. Младен Булут, аутор два изванредна чланка о доктору Игњату Павласу

Говор Александра Вељића на историјском помену жртава Рације на Штранду (састављено на основу белешки и сећања аутора говора):

Кажу да живот мора да тече даље, а живот је остао смрзнут тог 23. јануара 1942. на обали ове реке. А град који на месту злочина не опоји и не помене своје побијене не може да иде даље пошто град који не зна своју прошлост не може да има светлу будућност.

Синоћ, на ноћ између 22. и 23. јануара, ту исту ноћ када су зликовци намислили да истребе Нови Сад, у 1.38 часова приметио сам да је Фејсбук група „Рација-заборављен геноцид“ добила свог 5000-ог члана. Сматра се да групе које достигну тај број чланова су изузетно успешне. То вам показује да на хиљаде људи данас је у мислима са нама на овом местуи и да расте свест о жртвама Рације. Није случајно да се то догодило баш 23. јануара, на дан када су камиони довлачили убијене из града на ово место, дан када се лила крв наших суграђана на улицама, трговима, ногоментном атлетском клубу, болесничким постељама, двориштима и подрумима, а за то време је на овој обали стајала колона смрти из које су извлачене и истребљиване целе породице!

Хиљаде наших сународника постаје свесно и страшне тајне коју крије овај Штранд и 4.000 Новосађана искорењених од 21. до 23. јануара 1942. и преко 8.000 жртава Рације у Шајкашкој и Бечеју. На овом месту затрте су генерације Новосађана, на овом месту нису одрасла многа деца која неће потрчати овим градом, него су бачена на бајонет, па жива бачена под лед у ову реку, а то све су посматрали људи са оне стране Дунава из Сремске Каменице и међу њима жупник Фран Мартинчевић који је плакао не верујући шта види својим очима.

На овом месту суновратили су мађарски фашисти живот града и неколико живих великана. На овом месту остао је заборав и бачене су под лед чињенице о броју и патњама новосадских Срба, Јевреја Рома, Хрвата, Словенаца, Буњеваца, Русина, Руса, Словака, Мађара, Немаца – једном речју свих људи. Ипак, са овог места сада и надаље одзвањаће поклич нас који поштујемо тај град под ледом да није заборављен и да га чекамо да се врати. Током верског обреда изговорили смо молитву „Оче наш“, у којој каже „Да дође царство твоје“. То је исто оно царство које Јевреји називају „свет који долази“. У Књизи Откривења пише да у том царству нема суза, бола и патње, него влада Створитељ неба и земље и сви људи живеће срећно, радосно и вечно.

У јеврејском веровању и веровању православних хришћана васрксење из мртвих је једна од највећих нада за цело човечанство! У тој нади ни ми се нећемо растајати од нашег града под ледом. У Откривењу пише да ће приликом васкрсења из мртвих море и реке дати своје мртве. У тој нади и вери корачаћемо и ми овим нашим лепим градом и чекаћемо да нам ова река врати све знане и незнане жртве Новосадске Рације. А до тог часа, бацаћемо сузе и венце у Дунав, када будемо могли да му приђемо, и то ћемо чинити са радошћу што ми овде живи сведочимо окрутним срцима џелата да је живот јачи од смрти и да правда – макар ти џелати и мирно живели у Будимпешти и другде – је ипак на крају тријумфална.