ЗАБРАЊЕНА РАДИО ЕМИСИЈА НОВОГ САДА О РАЦИЈИ

[Sasha1]

ЗАБРАЊЕНА РАДИО ЕМИСИЈА НОВОГ САДА О РАЦИЈИ

На савезном такмичењу радио емисија у Скопљу 1984. године Радио Нови Сад наступио је са емисијом о Рацији у којој преживели сведоче о страхотама тог геноцида. По мишљењу жирија била је то најбоља радио емисија. Чим је победила одмах је скинута са репертоара и забрањена. Чамила је у архиви Радио Новог Сада све до 90тих година прошлог века када је помоћу Еколошког покрета Новог Сада поново угледала светлост дана и раздељена у аудио формату грађанима који су присуствовали на комеморацији жртвама Рације у Новом Саду.

Зашто је забрањена та радио емисија? Њени аутори као да су осећали да би она могла бити забрањена, те у закључку рекли да неће неме спомен плоче, него живе приче. То су управо биле пророчанске речи будући да је сама Рација постала ништа друго до скуп немих спомен плоча које апсолутно ништа не говоре, осим што садрже нека имена (без биографских одређења).

У емисији је Милица Милинков сведочила како је преживела Рацију у Чуругу захваљујући свом шестогодишњем сину који је јако плакао. Она је посведочила и о уласку тенкова у Чуруг при почетку Рације.

Станко Милић-Чича у емисији спомиње породицу Проданов (Дину, његову супругу и дете). Дете је код њих ушло у двориште, а његовог оца гурнуо је војник Мађар, док је Мађар цивил из Чуруга ударио Дину Проданова и протерао кроз њега бајонет. Тодора Драгина син био је заробљен, одрасле су били отерали а нису знали шта ће са дететом, па су дете ударили о бандеру и тако га убили. Пају Петровића су упуцали и оставили у стају међу коњима. Јошка Чирош, комшија, био је међу убицама. Како су били пијани то нису ни довезли кола по Пају, него су га тако оставили. Станко Милић је још посведочио да су у магацин отереали његовог брата од стрица, снаху и децу, као и сестру и зета са породицом.

Станко Милић Чича наводи веома јасним речима да је број убијених у Чуругу 3.800 и да је то „забележено тамо пред црквом, тамо можеш избројати“.

Паја Петровић који је у Рацији задобио метак такође сведочи у емисији како је преживео. Његов отац упитао је комшију Силера шта да ради са рањеним Пајом и тако је Паја преживео.

Драга Проданов из Чуруга посведочила је да је Пера Кекић извучен из магацина смрти, а када се осврнуо видео је да је глава његове мајке пала на Мицину пошто је одмах непосредно по његовом изласку започео покољ. Она је такође навела и то да пси нису лајали, нити петли певали, већ се само чуо „лелек и она страхота“.

Момчило Кркљуш из Шајкаша тврди како мештани нису били обавештени о збивањима у Чуругу будући да је село било блокирано а радио апарати свима одузети. Седмог јануара православна црква била је пуна људи, а на излазу је стајао шпалир војске са мађарским официром до кога је стајао Шваба. Официр (?) је држао списак у рукама. Ухапшени су одведени у општину у неку малу салу. Видело се према томе ко је ухапшен да је реч била о виђенијим људима (поп, апотекар, учитељ). У сали их је било 30, а вероватно су и друге сале биле пуне људи. Касно увече је допуштено приведенима да могу да клекну. Стражар је стајао на ходнику. У ноћи 8. на 9. јануар 1942. истерани су у ходник. Два дана је текло некакво одабирање. Кркљуш је као у неком полусну од напора и неспавања упитао наредника где су остали? Овај га је погледао коју секунду и наредио му да брзо уђе у другу собу. Колона која је оформљена у ходнику одведена је на Тису код Мошорина и тамо су побијени.

Милорад Фелбапов из Жабља сведочио је како су са камиона скинути похапшени и сабијени у групе, а да је први успео да побегне Аркадије ђакон у врбе крај насипа. Ноћу су фарови камиона осветљавали стратиште, а зликовци су појединачно убијали људе. Оџачар из села је пукао право у срце некоме од приведених. Сам Фелбапов је повикао „бежите“ и тада се 200 људи расуло. Како се ко дизао тако су зликовци пуцали, а потом је пушкомитраљез затрештао. 6-7 људи успело је да побегне.

Јован Миросављевић из Новог Сада је 21. јануара 1941. у седам часова кренуо у школу. Није заустављан, а група војника је легитимисала грађане у Футошкој улици. У улици је било и војника и света. У 12 сати после наставе запутио се кући и затекао сабласно пуст град! Прешао је на десну страну улице, али су све завесе биле навучене и капци затворени. Тек тада је приметио на зиду комад објаве како виси. Приметио је потом на сваком другом електричном стубу исту ту објаву (проглас). На путу до Трга слободе није срео једну једину живу душу, ни војнике ни цивиле. Ни у Католичкој порти није било живе душе. Тог дана он је био једини човек који је прошао сам кроз град Футошком улицом.

Јованка Кемец из Новог Сада посведочила је да су првог дана претресани Салајка и Видовданско насеље. Многи су ухапшени, а неки враћени. Она тврди да је 22. јануара 1942. настао покољ у Руменачкој улици, у којој су побијени сви Машини (у кући је било 18 гостију, свечара, са Ченеја, који су дошли да прославе Светог Јована). Двојица жандара су се сажалили на децу и сакрили их у шталу под јаслама, па је то двоје приживело. Сви одрасли су побијени.

Једна од преживеле деце из куће Машиних је посведочила да су јој оца и стрину убили код бунара, а да су потом излетали из куће други и како је ко излазио био је убијен. „У кући су страдали само моји“ рекла је ова особа. Она је додала да су свих пет синова убили у кући Јовандића, а да је најмлађи викао „Мајко, не дај ме!“

Недељко Влаовић из Новог Сада прича како се 23. јануара поподне на ћошку зауставио камион за Србе и Јевреје. Камион их је одвезао на Штранд. Снег је био до колена, а са обе стране били су војне и жандармеријске страже са бајонетима. Прозивана је породица по породица, те је свака одлазила до кабине, скидала све са себе и одлазила до рупе на леду. За то време су из града стално пристизали камиони пуни лешева грађана који су побијени у самом граду. У једном часу стигао је из града и аутомобил из ког су изашла два висока официра и саопштили да се стрељање обуставља. За 20 минута Влаовића и његову супругу убили би фашисти.

Жарко Вујић из Новог Сада је посведочио да су 24. јануара изашли грађани на улице и пред вратима затекли укоснице, чешљеве и смрзнуту крв у леду. Он је последњи преживели сведок у емисији. Вујић јасно и недвосмислено на крају свог исказа тврди да је Рација прошла, а „неколико хиљада Новосађана остало је у смрзнутој земљи и смрзнутом Дунаву“.

[Sasha1]

AUTORI EMISIJE "RACIJA: JANUAR 1942." SU PETAR JOVANOVIĆ I DUBRAVKA VALIĆ.

TEKST ČITAJU RATKO RADIVOJEVIĆ I LORAN PROKOPIĆ

IZBOR MUZIKE: VILI GREGEC

TONSKA REALIZACIJA: IVAN FECE

[Sasha1]

Link za download:
http://www.sendspace.com/file/l1bsfp

Link za preslušavanje:
http://soundcloud.com/ivan-kalauzovic-i ... i-sad-1984