PESMA "DUNAV"

[Sasha1]

JOVAN POPOVIĆ
„DUNAV“

Zašto su, Dunave, tako mutni tvoji vali?
Da li su i tebe krvnici otrovali?
Ili si mutan od suza, od krvi porobljenih naroda?
Ili si ranjen od granica što sputavaju slobodu tvog hoda?

Koliko sam puta stajao nad tvojim tokom
Zagledan u tvoje večne plave vale,
U tvoje krilo duboko ronio požudnim okom
I plovio tobom tražeći neznane žale?

Koliko si puta pred mene bacao pitanja,
A ja izvlačio tajne sa tvoga skrivenoga dna,
Kao ribar što baca mrežu u siva svitanja,
Dok talasi tvoji pletu mrežu jave i sna.

Večno mladi starče,
Dobri, pitomi džine što protičeš kroz vekove,
Kroz zamagljene daljine potresnih svedočanstava
pun je tvoj moćni dah.

Video si mnoge silnike i propale carevine,
Video kako se bahati osvajači ruše u prah.

Istorijska reko naroda, tebi su pesnici pevali posvete,
Iz crnih nemačkih šuma na putu za Crno more mnoge si ponela jauke
i krik iz krvave more,
I sada - mutna i kivna – ti šumiš pesmu osvete!

Otiskujem se od obale! No, ona za mnom kreće,
kao da obe obale jedna drugoj hrle!
Zar komađe tela u ropstvu da samuje?
Neće! Otrgnuti udovi hoće da se nađu, da se grle,




Spajaš ih, Dunave, ti svojom večnom vodom,
I spajaš ih zajedničke borbe sveti plamen.
Ti ne gasiš, ti jariš i grliš se s plamenim svodom,
Svaki kamen živi, svaka je gruda postala znamen!

Plovim, no ruke me hvataju i vuku,
I stravične oči prekorno zure u mene.
Otimam se... ne mogu iz zagrljaja mrtvih ruku,
Ne mogu od prekora što bacaju te ukočene zene!

Šta hoće te ruke? Šta hoće te zene?
Što me vučete dole ka grobišnom dnu?

Ja poruku nosim u krajeve porobljene,
Ja budim one što još leže u mrtvom snu.
Mi obračun tražimo! Zar još tuđin gazi nam zemlju?
Mi žeđ svoju tažimo! Zar još fašist sramoti našu decu i žene?

O, strašan je glas tih što pod vodom dremlju!
Strašno zure u mene te oči ugašene!
Zar još neko ječi,
zar još neko kleči dok nas ribe jedu na dnu!?

Zar još neko čeka na spas iz daleka?
Zar da mrtvi bez odmazde padnu?
Zar još ko računa kad je čaša već puna?
Zar da se žrtve bez uzvrata dadnu?

Vi nas gurate, ruke, da budemo brži!
Vi nas gonite, oči, da ne zaboravimo žrtve!
Ne, zaborava nema! Mržnja nas prži do srži!
Idu živi da iskupe životima svojim mrtve.

Teci, Dunave, između krajeva naše Otadžbine.
Uskoro ih nećeš razdvajati no spajati.
Zavičaju, majko napaćena, nemoj zdvajati!
Naš narod će iz poraza do pobede da se vine.



Još jednom ćeš, Dunave, teći krvavo vrući,
Preko tebe će srljati razbijene horde,
Leševi s tvoga dna će dušmane svoje svući
I pozdravljaće svoje osvetnike gorde.

I teći ćeš očišćen, moćan, večan,
Kroz zemlje oslobođene
I smešiće se na narod srećan sa tvoga dna
Mrtve zene!

Reko bratstva! Reko naroda, reko slobode!
Ti znaš kuda putevi istorije vode. Ti šumiš pesmu sudbine.
S tobom naše želje u budućnost brode.
Neodoljivo, nepobedivo teku tvoje moćne vode
iz daljina u svetle daljine.